Ishrana dijabetičara
Dijabetes melitus je bolest koju karakteriše povišen nivo šećera u krvi. Nastaje kao posledica nedostatka insulina iz pankreasa ili usled njegove nedovoljne iskorišćenosti. Poremećen metabolizam šećera praćen je i poremećajem metabolizma masti, belančevina, vode i elektrolita sa razvojem brojnih , ranih i kasnih komplikacija.
Bolest se najčešće manifestuje intenzivnom žeđi, pojačanim mokrenjem, rastom apetita uz gubitak telesne mase. Nešto nespecifičniji simptomi su slabost i malaksalost, problemi sa vidom, svrab, glavobolja i bolovi u mišićima i zglobovima.
Dijagnoza se postavlja u slučaju da dve neuzastopne jutarnje glikemije našte prelaze 7,1 mmol/l ili je glikemija izmerena bilo kada u toku dana viša od 11,1mmol/l.
Razlikuju se tip 1 i tip 2 šećerne bolesti i gestacijski dijabetes u trudnoći. Poseban entitet je predijabetes, u kome je nivo šećera u krvi blago viši od normalnog. Shvata se kao stanje u kom se promenom stila života može uticati na odlaganje pojave šećerne bolesti.
Gojaznost, neadekvatna ishrana i fizička neaktivnost su značajni faktori rizika za nastanak šećerne bolesti, ali su i činioci na koje najviše možemo da utičemo.
Tri elementa su bitna u lečenju dijabetesa:
- Fizička aktivnost: šetnja, lagano trčanje, vožnja bicikla i plivanje
- Način ishrane
- Upotreba lekova
Ishrana obolelih od DM podrazumeva zdrav i pravilan način ishrane. Oboleli bi trebalo da unose sve hranljive i gradivne materije u izbalansiranim količinama. Glavno ograničenje se odnosi na unos koncentrovanih šećera, skroba i masne hrane.
Ugljeni hidrati bi trebaloda budu zastupljeni sa 55 do 60% dnevnog energetskog unosa. Oni podižu nivo šećera i stimulišu lučenje insulina, pa prekomeran unos može dovesti do iscrpljivanja pankreasa. Neki ugljeni hidrati (šećeri) podižu glikemiju brže, neki sporije, što je važno prilikom sastavljanja jelovnika. Najbrže nivo šećera u krvi podižu prosti šećeri - monosaharidi (glukoza i fruktoza) i disaharidi (saharoza – beli šećer i laktoza – mlečni šećer).
Polisaharidi su složeni ugljeni hidrati koji sporije podižu nivo glukoze u krvi: skrob iz žitarica, pasulja, krompira, glikogen iz jetre i mišića (rezerve energije) i celuloza, hemiceluloza, pektin, inulin. Dijetna vlakna su vrsta složenih ugljenih hidrata koji se nalaze u opnama biljaka, ljusci voća, mahunarkama i zelenom lisnatom povrću. Pomažu u regulaciji nivoa šećera jer se ne mogu svariti i izbacuju se neprerađeni. Daju osećaj sitosti, vezuju vodu, povećavaju volumen crevnog sadržaja i ubrzavaju peristaltiku, ali i smanjuju resorpciju masti, šećera i belančevina. Dijetna vlakna usporavaju razvoj ateroskleroze tako što snižavaju nivo LDL holesterola i preventivno deluju kod bolesti creva. Preporučeni dnevni unos dijetnih vlakana je 25 do 30g.
Značajan izvor dijetnih vlakana su ječam,ovas, raž, kelj, sočivo, grašak, keleraba, smokve, suve šljive, bademi… Preteran unos može izazvati mučninu, nadutost i pojačane gasove.
Preporučuju se i raženi i integralni hleb, lisnato povrće, voće sa korom, boranija i mladi grašak, neglazirani pirinač. Pasulj i krompir treba umereno koristiti, bez mnogo masnoće, soli i začina u pripremi.
Izbegavati koncentrovane šećere iz slatkiša!
Dnevni unos voća trebalo bi ograničiti na 300 do 400 g i podeliti na tri obroka.
Brzinu i nivo porasta šećera u krvi određuje glikemijski indeks. Što je viši glikemijski indeks namirnice, to ona brže i više podiže nivo šećera u krvi. Osim glikemijskog indeksa namirnice, dijabetičar treba da zna i sastav namirnice i količinu dijetnih vlakana.
Belančevine su gradivni elementi. Učestvuju u izgradnji ćelijske membrane, enzima i hormona. Izgrađene su od aminokiselina. Trebalo bi da su zastupljene sa pet do 20% dnevnog unosa, odnosno od 0,8 do 1,5 g/kg telesne mase na dan. Pojačan unos je potreban deci, trudnicama i dijabetičarima u fazi oporavka od ketoacidoze. Izvori belančevina su životinjski (meso, mleko i mlečni proizvodi, jaja, riba) i biljni (soja, mahunarke, pečurke i jezgrasto voće). Belančevine životinjskog porekla sadrže sve aminokiseline.
Preporučuje se upotreba mleka i mlečnih proizvoda do maksimalno 1,8% mlečne masti. Unos jaja zbog visokog sadržaja holesterola treba ograničiti na dva nedeljno. Savetuje se upotreba goveđeg i belog pilećeg mesa. Pre termičke obrade (preporučuje se kuvanje i pečenje) potrebno je ukloniti kožice i masnoće s mesa, a dnevni unos ograničiti na 80-130 g, uz povrće i salate, nekoliko puta nedeljno.
Riba je dobar izvor belančevina sa malo masti. Riba iz hladnih mora (losos, haringa, sardela, bakalar,tuna i skuša) sadrži omega masne kiseline koje štite krvne sudove i preveniraju razvoj aterskleroze snižavanjem LDL holesterola i triglicerida. Omega masne kiseline utiču i na snižavanje arterijskog krvnog pritiska. Preporučuje se upotreba ribe bar dva puta nedeljno.
Masti su izvor energije, učestvuju u građi ćelija i hormona i nosioci su vitamina rastvorljivih u mastima. Višak masnoće se deponuje u jetri ili u potkožnom tkivu u vidu sala. Dnevno bi trebalo da su zastupljene sa do 30% energetskog unosa, odnosno 1g/kg telesne mase, a kod gojaznih 0,7-0,8 g/kg. Postoje zasićene i nezasićene masti. Zasićene masti su životinjskog porekla i nalaze se u mesu, mesnim prerađevinama, iznutricama, mleku i mlečnim proizvodima. Mononezasićene masti su u maslinovom ulju, ulju semene repice, lešniku... Polinezasićene masti nalazimo u suncokretovom i kukuruznom ulju, orahu, soji, ribi... Dnevni unos bi trebalo da bude 70:30 u korist nezasićenih masti.
Osim o izboru namirnica, dijabetičari trebada vode računa i o rasporedu obroka.
Dnevni unos je potrebno podeliti na tri obroka i dve užine: doručak (20- 25%), užina (10-15%), ručak (30-35%), užina (10-15%) i večera (20-25%), uz eventualni dodatak užine pred spavanje. Ritam i vreme uzimanja obroka se moraju prilagoditi programu dnevnih aktivnosti, tj. načinu života.
Dijabetičari bi trebalo da imaju adekvatan unos vitamina iz B grupe radi prevencije polineuropatija, kao i unos minerala: hroma, cinka i magnezijuma.
Trebalo bi izbegavati pića koja sadrže koncentrovane šećere (zaslađene voćne sokove), a prednost dati sveže ceđenim sokovima, čaju, nezaslađenom kakaou. Dnevni unos vode/tečnosti mora biti minimalno 1,5 l.
Sa upotrebom alkohola treba biti vrlo oprezan jer alkohol povećava kalorijski unos, povećava rizik od hipoglikemije i moguća su akutna pogoršanja hroničnih komplikacija. Dozvoljeno je povremeno konzumiranje čaše vina.
Količina kalorija koje je potrebno uneti u toku dana zavisi od telesne mase, vrste posla koju obavlja pacijent i stepena gojaznosti.
Dnevni kalorijski unos je oko 25 kCa/kg telesne mase i uvećava se zavisno od težine posla za 10 do 40% i koriguje prema telesnoj masi (uvećan za 10-20% kod neuhranjenih i smanjen 10-40% zavisno od stepena gojaznosti).
Najčešće greške u ishrani dijabetičara su prekomerni kalorijski unos i broj obroka u toku dana, bilo da postoji preskakanje obroka ili loše izbalansiran unos.
Neophodno je da svaki dijabetičar bude dobro edukovan o svojoj bolesti, redovno sprovodi samokontrolu i aktivno učestvuje u lečenju da bi na najbolji način mogao da prati svoju bolest, prepozna pogoršanja i tako spreči ili maksimalno odloži pojavu komplikacija.