Terapija za hipertenziju po meri svakog pacijenta

Dr sc. med. Stefan Juričić, Klinički centar Srbije

Arterijska hipertenzija je najmasovnija nezarazna bolest savremenog društva. Definicija hipertenzije podrazumeva prisustvo povećanog krvnog pritiska, i to na nivou gde je bolesnik izložen povećanom riziku oštećenja ciljnih organa. Tačnije rečeno, hipertenzija se definiše vrednostima krvnog pritiska većim od 140/90 mmHg. 01 Pravi gornji prag hipertenzije se mora smatrati fleksibilnim, tako da je granica hipertenzije viša ili niža zavisno od ukupnog kardiovaskularnog rizika svakog pojedinca. Drugim rečima, procena rizika za svakog pacijenta posebno i individualni pristup su parametri od kojih zavisi granica hipertenzije. 

Personalizovani pristup lečenju hipertenzije, između ostalog, podrazumevao bi s jedne strane prepisivanje leka koji bi najefikasnije mogao da snizi krvni pritisak, a s druge i leka koji bi imao najmanje neželjenih efekata kod pojedinca. 02 Uopšteno govoreći, ne postoji jedan lek koji bi bio jednako bezbedan i efikasan za sve pacijente s hipertenzijom. Generalno, specifični pristup personalizovanoj medicinie nije potkrepljen (randomizovanim) naučnim dokazima, ali je svakako polje koje treba biti ispitano. Terapija hipertenzije počinje sa jednim od lekova iz standardnih pet grupa koji se koriste u lečenju hipertenzije: diureticima, beta blokatorima, antagonistima kalcijumovih kanala, ACE inhibitorima i antagonistima receptora angiotenzina II. Na inicijalni izbor leka utiče mnogo faktora, a pre svega su to: dijabetes melitus, prisustvo oštećenja organa, kardiološko oboljenje, bubrežno oboljenje, prisustvo drugih bolesti koje mogu favorizovati ili ograničiti primenu antihipertenzivnog leka, moguće interakcije lekova, ekonomski momenat (cena leka). Definitivno, lek treba prilagoditi svakom pacijentu ponaosob. 03 Fiksne kombinacije dva ili više lekova nešto su što je preporuka savremene medicine. Prednosti primene ovakve terapije su u dejstvu različitih mehanizama gde je veća verovatnoća uspešnog kontrolisanja krvnog arterijskog pritiska, kao i što se primenom manjih doza leka smanjuje mogućnost neželjenih dejstava. Pored toga, smanjuje se broj uzetih tableta u toku dana, što je svakako dobar psihološki efekat za pacijenta da redovno uzima prepisanu terapiju. Takođe, važno je istaći da se neki od lekova koji se koriste za lečenje visokog krvnog pritiska ne mogu biti kombinovani jer mogu izazvati poremećaje sprovođenja srčanog impulsa ili usporenje srčanog rada. Iz tog razloga je veoma opasno uzimati lekove samoinicijativno, tj. koristiti terapiju koja odgovara našem prijatelju, rođaku itd. Ono što ne smemo zaboraviti jeste primena nefarmakoloških mera u sklopu lečenja hipertenzije: promena stila života u smislu pravilne ishrane i prestanka pušenja, zatim upražnjavanja redovne fizičke aktivnosti, postizanja optimalne telesne težine i smanjenja unosa soli.