Demencija i poremećaji ponašanja

Getty images: Ocskaymark

January 23, 2020
- Neurologija

Demencije predstavljaju značajan medicinski i socijalno-ekonomski problem s kojim se suočavamo.

Posebno su pogođena društva poput našeg, koja ubrzano stare. Demencija je zajednički naziv za skup bolesti koje utiču na pamćenje, razmišljanje, ponašanje i emocije. Alchajmerova bolest je najčešći tip.

Demencija je sindrom, odnosno skup simptoma i znakova, koji se javlja u preko 200 različitih bolesti. Oko 5% osoba posle 60. godine boluje od neke vrste demencije, a sa svakih pet godina života ova učestalost se uvećava.

Demencija je sindrom koji se sastoji od kognitivnog propadanja i izmena ponašanja koji remete svakodnevnu aktivnost neke osobe.

Obično se izjednačava sa starošću, ali ona nije deo procesa normalnog starenja. Znači, gubitak pamćenja nije normalan deo starenja.

U demenciji se brišu lica, imena, sećanja... Pamćenje nestaje, a gubitak pamćenja je i gubitak identiteta.

Stariji ljudi mogu da imaju smanjeni kapacitet pamćenja, potrebno im je više ponavljanja da bi naučili nove informacije, mogu da zaborave fragmente događaja ili da imaju propuste u sećanju, ali pamte događaje. Posebno im pomaže potpomognuto prisećanje ili rekognicija.

Kod bolesnika sa demencijom postoji nesećanje na sam događaj, bilo kakvo prisećanje nije od velike pomoći. I, naravno, onda postoje teškoće u svakodnevnom funkcionisanju zbog poremećaja pamćenja.

Iako u narodu na reč demencija ljudi imaju prvu asocijaciju na zaboravnost ili senilnost, neophodno je obratiti pažnju i na druge simptome, kao što su izmene u ponašanju i psihološki simptomi. Oni uglavnom prate demenciju, ali mogu biti i prvi simptomi. Znači, demencija nije samo zaboravljanje već i promene u ponašanju, emocijama i ličnosti kod bolesnika.

Ispoljavanja demencije se svrstavaju u tri grupe:

Kognitivno ispoljavanje (smetnje pamćenja, govora, prostorne orijentacije i dr.)
Promene u ponašanju i psihološki simptomi (uznemirenost, sumnjičavost, strahovi, neraspoloženje, halucinacije...)
Poremećaj aktivnosti svakodnevnog života (delimična ili potpuna nemogućnost obavljanja profesionalnih, kućnih i rekreativnih aktivnosti)

Prva i treća grupa su prisutni stalno, a druga se javlja ili stalno, ili povremeno, u nekoj fazi bolesti.

Demencija može da počne s pojavom promene ponašanja koje nije tipično za osobu i koje postaje upadljivo za okolinu. Promene u ponašanju mogu vrlo često da dovedu porodicu u zabludu o uzroku tih promena. Poremećaj ponašanja i psihotična ispoljavanja su najčešće uzrok opterećenja negovatelja, kao i razlog aziliranja, odnosno smeštanja bolesnika s demencijom. Oni su takođe i razlog pada kvaliteta života i znak gore prognoze. Adekvatno prepoznavanje poremećaja ponašanja i medikamentozno delovanje u navedenim slučajevima znatno poboljšavaju kvalitet života dementne osobe, ali i kvalitet života članova njene porodice. Neuroleptci novije generacije relativno uspešno ublažavaju poremećaje ponašanja bez značajnih neželjenih dejstava.

Prvi znaci izmenjenog ponašanja su zbunjenost, gubitak interesovanja, pasivnost, promene raspoloženja, zapuštanje lične higijene, problemi s oblačenjem.

Postoje mnogo različitih ispoljavanja u izmenama u ponašanju i raspoloženju. Neki od njih su: psihomotorna agitacija, agresija, psihoza, socijalna dezinhibicija, problemi ishrane, besciljno lutanje, svadljivost, neprijateljsko raspoloženje, sumnjičavost, nepoverljivost, abnormalna vokalizacija, fizička agresija, seksualna dezinhibicija.

Kod pacijenata sa demencijom se javljaju i promene u socijalnom ponašanju. Karakteristične su:

Emocionalna labilnost
Iritabilnost
Apatija
Grubo socijalno ponašanje

Karakteristične su i netipične fluktuacije u ponašanju. Neretko se kao problem kod demencija javlja i depresija, koja se takođe može ispoljiti uznemirenošću i agresijom, a ne uobičajenim ispoljavanjem za depresiju.

Često se javljaju nesanica, noćna uznemirenost i inverzija sna.

Kod nekih pacijenata postoje i psihotična ispoljavanja, koja se manifestuju sumanutim idejama i halucinacijama. Najčešće su ovi bolesnici paranoidni (neko ih potkrada, supružnik ih vara i/ili imaju vizuelne halucinacije).

Osobe s demencijom treba da vode što normalniji život, u početku samostalan, ali im je tokom razvoja bolesti potrebna sve veća pomoć. Okolina bolesnika i svakodnevna rutina poželjno je da ostanu iste, jer je kod bolesnika sposobnost prilagođavanja smanjena. Emocionalna podrška je veoma važna, jer smanjuje strahove, depresivnost i osećaj napuštenosti. Potrebno je da se obavlja stalna umerena fizička aktivnost i preporučuje se neki hobi, što povoljno utiče na ponašanje.

Nefarmakološke mere koje mogu da umire bolesnika su konekcije u okolini, pojačana nega, reorijentacija, socijalne intervencije.

Postoje i promene ličnosti i ponašanja, kao što su oštećena motivacija i inicijativa, apatija, socijalno povlačenje, smanjen interes za prethodne aktivnosti, gubitak empatije, kompulzivno i opsesivno ponašanje, neprihvatljivo socijalno ponašanje.

Iz svega opisanog jasno je da su promene ponašanja kod pacijenata sa demencijom raznovrsne i iskustveno veoma česte. Porodici su gotovo uvek zbunjujuće i neobične jer, da podsetimo, demencija ljude uvek asocira na zaboravnost. Apsolutno je jasno da se izmene u ponašanju javljaju kao deo bolesti. I jasno je da farmakološkim i nefarmakološkim merama koje primenjujemo u poremećajima ponašanja utičemo na kvalitet života pacijenta i porodice.

Sa značajnim napretkom u saznanjima, došlo se do čvrstih dokaza da bolest ima svoj dugačak tok, od 12 do 25 godina pre ispoljavanja, i da ono što mi vidimo u klinici jeste početak kraja bolesti (preuzeto sa foruma „Novine u demenciji“, april 2019)

Citirajući akademika prof. dr Vladimira Kostića, koji je rekao da „kada je reč o demenciji, Srbija je u očekivanju velikog praska“, imajući u vidu da je populacija u našoj zemlji među najstarijima u Evropi, jasno je sa kakvim se izazovom suočavamo ne samo danas nego i u budućnosti.