Kako pristupiti pacijentu s demencijom kada ispoljava psihijatrijske simptome
Pacijenti s Alchajmerovom demencijom spadaju u grupu najtežih bolesnika koji zahtevaju brigu i nadzor 24 časa dnevno. Osoba obolela od demencije menja ponašanje, gubi sećanja na zajedničke doživljaje i važne porodične trenutke, više ne prepoznaje članove porodice, gubi s njima adekvatan kontakt... Zbog ovih simptoma nega bolesnika je veoma specifična, pogotovo kada se pojave bihejvioralni i psihološki ispadi kao što su agresija, uznemirenost, lutanje, vikanje, poremećaji sna i drugi, koji postoje u 80–90% dementnih osoba. Negovatelji često budu zatečeni i uplašeni da se kod pacijenta dešava akutno pogoršanje koje zahteva hitnu hospitalizaciju, što je najčešći razlog zbog kojeg dovode pacijenta na pregled van uobičajenih kontrola.
Šta sve može uzrokovati pojavu psihijatrijskih simptoma i kako da se postavimo u ovim slučajevima? Pre svega, moramo biti svesni da pacijent s demencijom često nije u mogućnosti da jasno definiše svoje tegobe, te je potrebno prvo isključiti pojavu drugog oboljenja koje može biti okidač za uznemirenost. Često se radi o bolnim stanjima, povredama koje nismo primetili, bolovima u stomaku usled neregulisane stolice i probave, urinarnim infekcijama ili nemogućnosti da se bešika isprazni na adekvatan način (retencija urina). Nekada pacijent nema uvid u unos tečnosti i hrane u toku dana, te treba proveriti da li je gladan ili žedan, ili je možda umoran usled nedostatka sna. Takođe, treba proveriti da li pacijent ima povišenu temperaturu, promene na koži koje ga iritiraju, kao što su ubodi insekata ili alergijske reakcije. Pored objektivnog uzroka tegoba, za pacijenta izvor frustracije predstavlja i činjenica da ne može na adekvatan način da objasni svoje tegobe, što stvara strah da će izostati pravovremena pomoć. Dakle, ukoliko posumnjamo da postoji drugo oboljenje, potrebno je da se obratimo lekaru koji će odrediti adekvatnu terapiju za nastalo stanje, što će dovesti i do smanjenja uznemirenosti pacijenta.
Čest uzrok agitacije jesu promene u životnom okruženju. Pacijenti s demencijom koji se nalaze na bolničkom lečenju po pravilu postaju nemirni, jer se nalaze u sredini koja je za njih potpuno nepoznata, a nisu u mogućnosti da shvate razlog hospitalizacije. Takođe, promena mesta stanovanja, smeštaj u dom za stare, promene u sobi ili kući u kojoj borave uzrok su strahova i agitacije. Ukoliko moramo da promenimo životno okruženje obolelog, neophodno je u novu sredinu uneti detalje, stvari, deo nameštaja, fotografije iz ranijeg okruženja, nešto što bi novi prostor učinilo prepoznatljivim.
Nekada događaji koji su prijatni i organizuju se da bi se pacijenti opustili i uživali, kao što je putovanje ili poseta gostiju, mogu biti uzrok promene ponašanja i izazvati potpuno drugačiji efekat. U ovim slučajevima moramo se potruditi da pacijentu obezbedimo mir i ograničimo posete koje ga uznemiravaju. Ukoliko pokušamo da posmatramo svet iz ugla obolelog koji više ne prepoznaje ni svoje najbliže, potpuno je razumljivo da će više, za njega potpuno nepoznatih osoba, predstavljati jednu vrstu pretnje i opterećenja koje će neminovno izazvati uznemirenost. Poseban problem je promena negovatelja, mada je najčešći uzrok ove promene upravo ponašanje obolelih.
Ukoliko smo isključili stanja koja mogu biti okidač za pojavu psihijatrijskih simptoma, moramo se pomiriti s činjenicom da klinička slika demencije obuhvata široku paletu različitih psihijatrijskih simptoma. Od anksioznosti, agresije, do halucinacija i sumanutih ideja, brojni su uzroci frustracija i strahova koji proističu iz pokušaja da pronađu smisao u svetu koji ih okružuje.
Zvuci koje niko drugi ne čuje, vidni fenomeni koje niko drugi ne vidi, neprijatne senzacije po koži čija etilogija nije poznata, stvaraju kod pacijenata osećaj da ih niko ne razume, ne podržava, da su se svi urotili protiv njih, što pokreće mehanizam odbrane od spoljnog sveta i različite vrste agresije. Sumanute ideje da ih neko prati, posmatra, proganja, da će ih neko pokrasti, ući im u kuću ili da im je partner neveran, ostaju prisutne i pored svih pokušaja negovatelja da ih razuveri i ubedi u njihovu neosnovanost. Takođe, ljudi koji im se obraćaju s radija, televizije, šalju im poruke koje su samo njima namenjene, predstavljaju pretnju i doprinose pojavi paranoidnih ideja koje su ponekad veoma kompeksne i bizarne. Ovakve simptome je najteže kontrolisati. Uvek uznemirenom pacijentu moramo prići mirno i ukloniti trenutni izvor stresa iz njegovog okruženja. Smanjiti buku, isključiti ili utišati televizor, adekvatno osvetliti prostoriju, odmaći se od pacijenta i obezbediti mu deo njegovo prostora, a potom mu prići uz prethodno dobijenu dozvolu. Ponuditi mu pomoć, objasniti mu da je sve u redu i da se nalazi u bezbednom okruženju. Pokazati razumevanje za njegovo trenutno stanje i uliti mu sigurnost da ćete biti uz njega dok se ne bude osećao bolje. Nemojte pokušavati da se s njim raspravljate, ubeđujete, da ga kritikujete ili ignorišete njegove tegobe, jer će to samo pogoršati situaciju. Nemojte vikati i koristiti grube reči. Ako se ovakve epizode ponavljaju, potrebno je osmisliti aktivnosti koje će prijati pacijentu, kao što su šetnja u prirodi, slušanje muzike koju voli, razgovor o hobiju, zajedničko gledanje fotografija koje ga asociraju na drage ljude i događaje, rad u bašti, slikanje i dr. Potrebno je organizovati svakodnevni život pacijenta tako da bude što jednostavniji i ispunjen rutinskim radnjama.
Ukoliko izostane efekat svih ovih aktivnosti, morate se javiti lekaru da bi se uključila adekvatna terapija koja će delovati na psihijatrijske simptome. U svakom slučaju, u ovim teškim situacijama i za pacijenta i za negovatelja, nemojte zaboraviti da pacijent ne može da kontroliše svoje ponašanje, niti svoju bolest, i da u svakom trenutku zavisi isključivo od vaše pomoći.