Uticaj pandemije COVID-19 na mentalno zdravlje
Dugoročni efekti samoizolacije na mentalno zdravlje
Dok se pandemija kovida 19 nastavlja širom sveta, na našim prostorima dolazi do postepene normalizacije stanja i život polako počinje da se vraća u normalu. Povećava se broj ljudi koji mogu da borave u grupi na otvorenom prostoru uz obaveznu socijalnu distance, što otvara mogućnost za organizovanje društvenih i sportskih događaja koji okupljaju ljude željne druženja. Koliko je važna ta socijalna komunikacija i povezanost među ljudima i koliko nam je nedostajala u prethodnom period, vidi se u danima nakon prestanka vanrednih mera.
U cilju zaštite stanovništva vlade zemalja su uvodile različite oblike restriktivnih mera radi sprečavanja širenja zaraze. Zatvaranje državnih granica, prekid svih oblika saobraćaja, a na mikroplanu najrasprostranjenija mera je bila izolacija.
Po definiciji i u najširem smislu reči, to je prisilna izdvojenost pojedinca i onemogućavanje komunikacije sa drugim ljudima ili kontakti sa spoljnom sredinom.
Neki izvori vezuju termin izolacije za bolesne osobe koje se smeštaju ili borave u posebnim prostorijama ili sobama kako bi se sprečilo širenje zarazne bolesti.
Samoizolacija ili kućni karantin odnosi se na zdrave osobe bez simptoma bolesti koje su bile u bliskom kontaktu s osobom koja je obolela i ova mera se na početku vanrednog stanja sprovodila u trajanju od dve nedelje. Samoizolacija je sprovođena i u slučajevima dolaska iz rizičnih sredina, ali je ipak najteža mera bila sprečavanje izlaska osoba starijih od 65 godina i njihovo stavljanje u potpuni kućni pritvor bez mogućnosti fizičke komunikacije s najbližima.
Osim neugodnosti zbog rada od kuće ili nemogućnosti odlaska u barove, restorane ili bioskope, stručnjaci su otkrili da socijalna izolacija može imati dubok uticaj i na fizičko i na mentalno zdravlje. Ljudi su kroz vekove evoluirali u društvena bića i neposredna komunikacija predstavlja jedan od preduslova za adekvatan razvoj i funkcionisanje. Bazična jedinica društva – porodica – s vremenom je počela da se transformiše, ali i deformiše, a njeni članovi da gube poverenje u njenu snagu i sposobnost da im pruži zaštitu i podršku. Međutim, u trenucima krize, kao što je pandemija za koju se nadamo da je iza nas, kao da se vraća vera u stare vrednosti i prinudni boravak u ograničenom prostoru i sa porodicom ponovo je probudio izgubljeno poverenje u pomoć koju ista može da ponudi.
Stanje realne opasnosti, strah i uznemirenost koju vesti o bolesnima i stradalima od virusne infekcije mogu prouzrokovati kod ljudi bolje se kanališe uz podršku članova porodice. S vremenom smo izgubili osećaj da u životu imamo nekoga na koga se možemo osloniti. Ovaj period izolacije kao pozitivan efekat ima upravo vraćanje poverenja u energiju ljudi, u misao da imamo nekoga ko nam čuva leđa ili na koga možemo da se oslonimo. U doba Fejsbuka, Instagrama, video-poziva i drugih inovacija u oblasti komunikacija, povezanost sa svetom nije prestala ni u vreme korone. Praćenje koncerata, pozorišnih predstava, baleta, ali i odvijanje redovne nastave za učenike osnovnih i srednjih škola i onlajn rešavanje testova i polaganje ispita na fakultetima, pokazalo je da kultura i obrazovanje nemaju granice i ne priznaju postojanje nepremostivih problema. Ali tehnička pismenost nije opšti stav, a postoje i ljudi koji se toj vrsti virtuelne stvarnosti aktivno protive i doživljavaju je kao neadekvatnu zamenu neposrednom kontaktu i njihova povezanost sa realnim svetom u toku trajanja izolacije je bila oskudna ili potpuno prekinuta.
Trebalo bi da pomenemo i one koje je izolacija najviše pogodila, osobe starije od 65 godina. Većina fizički ugrožena, oštećena raznim bolestima, osuđena na mirovanje i boravak u ograničenom prostoru, bez kontakata sa decom ili rođacima, u realnom strahu koji je medijski oblikovan, neki u svom svetu bez jasnog uvida u dešavanja u svom okruženju.
Samoća, odnosno osećaj usamljenosti, napuštenosti od društva i porodice, utiče na ljudski organizam kao i fizička povreda. Socijalna smo bića i većina naših aktivnosti je usmerena ka drugim ljudima. Svoje postojanje dokazujemo i u interakcijama sa drugim osobama. Izolovanost šalje poruku da nešto nije u redu. Zona ličnog komfora je ugrožena i to utiče na promenu raspoloženja. Osećaj bespomoćnosti, napuštenosti, ugroženosti, beznađa, na kraju očaja. Pritom, većina starih je tehnički nesvesna, bez mogućnosti da ostvare virtuelnu komunikaciju sa okolinom, prepuštena sredini i društvu u kome žive. U takvoj klimi jasni i konkretni potezi zajednice, koji se ogledaju u telefonskim pozivima, obilascima, podmirivanjem osnovnih potreba za namirnicama, ali i lekovima ili pomoć u ukazivanju stručne, lekarske pomoći, znači mnogo. Znači prevenciju smrtnih ishoda, znači očuvanje zdravlja starijih sugrađana. Znači davanje primera mlađima kako se treba ophoditi prema nemoćnima, razvijati duh humanosti i empatije prema ljudima na konkretnim primerima.
Realna opasnost u ovom slučaju u vidu pandemije izazvala je kod većine ljudi strah koji se javljao u različitim oblicima, ali i kvalitetima, od zabrinutosti za vlastito stanje, brige za zdravlje naših najbližih do osećaja bespomoćnosti koji se graničio sa očajem i gubitkom kontakta s realnošću. U stanjima nakon prestanka realne ugroženosti imamo kod nekih postojanje produžene reakcije na stres u smislu nemogućnosti adaptacije na novonastale okolnosti. Posebna kategorija stanovništva predstavljaju psihijatrijski pacijenti, koji su u stanju izmenjenog načina života i rada imali problema i sa upotrebom terapije, što je kod pojedinih slučajeva dovelo do ozbiljnog pogoršanja kliničke slike i produbljivanja već prisutne simptomatologije u vidu deluzija, pogrešnih percepcija realnosti, posezanja za alkoholom, ali i promene ponašanja u vidu agresivnog ili potencijalno suicidalnog.
Ipak, život polako poprima svoj pređašnji izgled i sada smo u situaciji da možemo da izvodimo određene zaključke o tome da li su nas dani provedeni u izolaciji nečemu naučili, izmenili, možda poboljšali. Život u izolaciji, bez društvenih relacija, izaziva pojavu anksioznosti, pojavu ili produbljivanje stanja depresije, povećanje rizika od konzumacije alkohola, povećanje broja suicida, kao i povećanje broja lakših i težih krivičnih dela. Ali dobra informisanost, slušanje struke, saveti stručnjaka u stanju su da smanje rizik javljanja pomenutih scenarija.
Stiče se utisak da smo uspeli sa krizom da se izborimo pokazujući kolektivni duh, nacionalnu svest i dobar timski rad. Ni humor nam nije stran, a shvatili smo i da je humanost na delu najbolji terapijski tretman u lečenju samoće.
Dr Nela Stanojev, psihijatar
Šef dnevne bolnice psihijatrijskog odeljenja
Zdravstveni centar Vranje
Reference:
Harold Kaplan i Benjamin J. Sadock, Klinička psihijatrija
Uticaj socijalne izolacije u vanrednom stanju
Poznata je rečenica: Čovek je društveno biće, ali da bi dobro i funkcionalno proživeo život i, naravno, radio, čoveku je neophodno zdravo okruženje koje mu pruža sigurnost, zaštitu, razmenu emocija, informacija i ekonomsku sigurnost.
Nedostatak ovih kategorija socijalne neophodnosti osećaju ljudi koji iz nekih razloga žive sami ili su poslom izmešteni iz svoje matične sredine.
U aktuelnoj epidemiološkoj situaciji planetarnih razmera svi smo doživeli da su kontakti i interakcije nepoželjni, a duže vreme i zabranjeni.
Socijalna izolacija, kao preporuka, potom i zvanična zabrana, radi sprečavanja širenja kovida 19 je postepeno uvodila fizičko rastojanje u život svih kategorija stanovništva. Na taj način porodice (društveni nukleus)/ morale su da stvore međusobnu fizičku distancu, obustave uobičajeni stil prisnog življenja, koji je karakterističan za Balkan, gde je često više generacija pod istim krovom. Preporuke su bile izričite: ne rukovati se, bez zagrljaja, ne sedeti u blizini najstarijih, ali ni najmlađih članova porodice.
Ovakva situacija je dovela do pojave reaktivne anksioznosti (uznemirenosti), zabrinutosti i neraspoloženja, slobodno gledajući, kod svih nas. Zatvoreni u svojim ličnim prostorima, mogli smo da se samo nadamo da nismo nehotice učinili nešto pogrešno i doveli svoju porodicu u opasnost od zaraze. Produžavanje izolacije vodilo je nesumnjivo do koncepta krize u oblasti čovekovog psihičkog funkcionisanja. Prema autorima s Medicinskog fakulteta u Novom Sadu (Urednice Aleksandra Nedić, Olga Živanović: Psihijatrija 2017. Kriza i intervencije u krizi), „ koncept krize se zasniva na činjenici da granica između normalnog i patološkog ponašanja nije jasna, da na ponašanje utiču psihosocijalni faktori, kao i da se u krizi mogu javiti kratkotrajna stanja poremećenog funkcionisanja“ (str. 440–441).
Svakodnevna pažnja je bila usmerena ka medijskim informacijama i objašnjenjima iz različitih uglova, uglavnom sa anticipatornom neizvesnošću, u smislu ako uradimo ili ne uradimo, rizikujemo teške posledice. Nameće se utisak da smo u tim danima postali neka vrsta privremenih zavisnika od informacija, da su konferencije za štampu, saopštenja o broju obolelih, gradovima sa najviše obolelih, unosile zabrinutost i negde razumljivo pojačavale utisak da je izolacija neophodna i najbezbednija. Iako je bilo i drugih modela reagovanja na pandemiju, izabrani model rešavanja smanjivanja zaraženih je naišao na odobravanje i potpuno prihvatanje, bez bilo kakvog kritičkog procenjivanja o stvarnoj opravdanosti. Ljudi su, kao i u svim kriznim stanjima, tražili sigurnost u stavovima kompetentnih stručnjaka, u ulogama „dobrih roditelja koji znaju šta je najbolje“.
Isti autori navode da „psihosocijalnu ravnotežu krizna situacija ne narušava kod svih osoba koje su krizi izložene“. Aktuelna situacija je pokazala da je raspon reakcija bio različit, ali nesumnjivo da je ova kriza dotakla veliki broj ljudi iz različitih društvenih okruženja.
Život koji se odigravao ljudima zatvorenim u svojim domovima, kada se neprekidno dobijaju informacije o pretećoj opasnosti, koja je „nevidljiva, ali negde u blizini“ delovao je uznemiravajuće, čineći ih nespokojnim, zaplašenim, često zbunjenim. Činjenica da se radilo o vanrednom stanju, a istovremeno se očekivala solidarnost, uvela je i naznačila potrebu da se zabrinemo i za ljude oko nas.
Gledajući teške zdravstvene situacije u okruženju, počeli smo da saosećamo sa drugim narodima, shvatajući da je čitava planeta izjednačena pred ovom zaraznom bolešću, bez obzira na visok nivo ekonomske uspešnosti. Ispoljavanje brige i empatije za ljude koji su u težoj situaciji od one u kojoj smo se mi nalazili donosilo je kratkotrajnu utehu, ali i strahove da možda i nas to čeka.
Izvestan broj ljudi je sigurno prolazio i kroz razne faze strahovanja, od onog koji nas navodi da tražimo rešenja, pojačamo mere zaštite, do onog parališućeg i predimenzioniranog, koji može i da poremeti psihičko zdravlje.
Prof. Jovan Marić u svojoj knjizi „Klinička psihijatrija“ 2005, pored vremenskog faktora, dužine trajanja i tipične kliničke slike, navodi i četvrti faktor reagovanja na krizna (stresna stanja) –predispoziciju „biološku manju otpornost“. Ova činjenica se ogleda u nemogućnosti da se na adekvatan način razume, psihološki obradi na uravnotežen način novonastala situacija i reaguje zdravim mehanizmima obrade, a ne psihičkom traumom.
Nadalje prof. Marić navodi upravo napred opisana ponašanja da mogu biti psihička trauma: nešto u okolini ugrožava čovekovo uobičajeno mentalno funkcionisanje, njegov život ili stvara rizik od povrede, ili kada nastaje pravi ili potencijalni gubitak sigurnosti, samouvažavanja ili gubitak važnih izvora zadovoljstava...
Imali smo prilike da vidimo sugrađane koji su se žalili da su izgubili svoje izvore zadovoljstva: trčanje, odlazak u restoran, prirodu, teretanu, kod frizera i da ih to čini depresivnim, nervoznim i da odsustvo ovih zadovoljstava smatraju značajnim gubitkom.
Na isti način su reagovali i ljudi koji nisu mogli da posećuju ostarele roditelje i obratno, stari sugrađani nisu mogli da se druže s voljenim unučićima.
Psihijatrijska struka („Osnovi ratne psihijatrije i rada u vanrednim uslovima“, Libri medicum, 2014, autor Aleksandar Jovanović) upravo i preporučuje da se psihijatrijski poremećji u vanrednim situacijama ne hospitalizuju, tj.treba izbegavati bolničku atmosferu koliko je to moguće. Zbog toga se čini važnim pomenuti i izvesna prolazna reaktivna – anksiozna stanja kod ljudi koji su bili u masovnim improvizovanim bolnicama, odvojeni od svojih najbližih, praćeni neizvesnošću i stalnom strepnjom.
Osvrnula bih se i na zdravstvene radnike, koji su neprekidno, danima bili u stalnom kontaktu sa potencijalno inficiranim ili su lečili obolele, takođe sa strepnjom za sebe, lečeći i pomažući obolelim, gledajući kako i pored svih medicinskih mera gube živote.Takođe i ljude u oblasti bezbednosti, proizvođače neophodnih životnih namirnica, koji su na svoj način podneli izolaciju i sve prateće rizike.
Izolacija od oko dva meseca je donela i nešto dobro, jer su ljudi bili u prilici da kontaktiraju sa svima onima sa kojima zbog užurbanog životnog stila nisu stizali, čitale su se knjige, gledali omiljeni filmovi u krugu porodice, spemala se ukusna hrana...Ovo je takođe jedan od svakako zdravijih načina prevazilaženja neizvesnosti, koja se često u psihijatriji opisuje kao „slobodno lebdeći strah“.
Ovo novo otkriće porodice u zatvorenom prostoru je svakako bilo dobrodošlo i za naše najmlađe, koji su na taj način mogli neprekidno da budu sa svojim roditeljima, da se uče novim veštinama crtanja, bojenja, slaganja kocki ili slagalica, a roditelji su, makar i u vanrednim uslovima, mogli da usavršavaju roditeljske sposobnosti.
Dr Mirjana Filimonović
Neuropsihijatar
Zdravstveni centar Zaječar
LITERATURA
1. Klinička psihijatrija, Jovan Marić, 2005, Beograd, str.369–377, P sihopatološke reakcije na stresni događaj.
2. Psihijatrija, Aleksandra Nedić i Olga Živanović, Medicinski fakultet Novi Sad, 2017, str. 441–443, Kriza i intervencije u krizi.
3. Psihijatrija, Miroslava Jašović Gašić i Dušica Lečić Toševski, Medicinski fakultet Beograd, 2014, str. 255–257. Osnovi ratne psihijatrije i rada u vanrednim uslovima.