Zašto se javlja šećerna bolest?

Dijabetes melitus ili šećerna bolest je poremećaj kod koga dolazi do povećanja nivoa šećera glukoze u krvi. Glukoza je osnovni sastojak većine šećera koje unosimo ishranom i bitan je izvor energije. Nivo glukoze u krvi reguliše insulin - hormon koji luči gušterača (pankreas). Njegov zadatak je da glukozu iz krvi prebaci u ćelije mišićnog, nervnog i drugih tkiva. Kod zdravih ljudi povećanje nivoa glukoze u krvi dovodi do pojačanog lučenja insulina i obrnuto. Tačan uzrok šećerne bolesti se ne zna, pa se govori o takozvanim faktorima rizika, to jest, o životnim navikama, oboljenjima i stanjima organizma koji najčešće prethode njenom nastajanju. 

 

Šećerna bolest nastaje na dva načina:

 

  • Prvi je da gušterača ne luči dovoljno insulina. Ovakva vrsta šećerne bolesti češća je kod mlađih ljudi i označava se kao TIP 1. Iako njeni uzroci nisu razjašnjeni, najčešće se kao uzročnik navode infekcije virusima koji imaju sklonost ka vezivanju za ćelije gušterače i njihovom uništavanju. Drugi uzrok su  autoimune bolesti, u kojima mehanizmi imuniteta orgnizma, gušteraču prepoznaju  kao strano tkivo i uništavaju je, izazivajući njeno trajno zapaljenje. Jak stres je takođe potencijalni factor rizika ,  nagli i jak emotivni doživljaj (gubitak bliske osobe, gubitak posla...), kada se iz “punog zdravlja” za kratko vreme razvije šećerna bolest. Takođe, svako značajno oštećenje gušterače u drugim bolestima može dovesti do smanjenja ili potpunog prestanka lučenja insulina. Tip 1 šećerne bolesti leči se nadoknadom insulina u vidu injekcija u kombinaciji sa odgovarajućim režimom ishrane.

 

  • Drugi je da ćelije nisu u stanju da pravilno reaguju na izlučeni insulin i preuzmu glukozu iz krvi, što predstavlja TIP 2 šećerne bolesti. Približno 90% svih obolelih boluje od ovog tipa bolesti. Najčešće joj prethodi dugotrajni poremećaj pod nazivom predijabetes, stanje u kome je nivo glukoze u krvi graničan ili blago povišen, ali još uvek nedovoljno da bi se okarakterisao kao šećerna bolest. Faktori rizika koji se povezuju sa pojavom tipa 2 dijabetesa su brojni:
  • Genetika. Čini se da vrlo važnu ulogu igra nasleđe, pa su osobe čiji krvni srodnici boluju od šećerne bolesti u većem riziku da obole.
  • Gojaznost. Prekomerna telesna težina dokazano uvećava šansu od oboljevanja od mnogih bolesti i takođe igra vrlo važnu ulogu i kod nastajanja dijabetesa tipa 2. Najopasniji je, čini se, takozvani muški ili abdominalni tip gojaznosti, kada je masno tkivo neravnomerno raspoređeno i većinom smešteno u predelu stomaka.
  • Nezdrava ishrana. Ishrana bogata belim šećerom i drugim industrijski prerađenim namirnicama i zaslađenim napicima dovodi do poremećaja metabolizma glukoze. Ovakvi obroci dovode do naglih skokova nivoa glukoze u krvi, koje prati naglo i prekomerno lučenje insulina.  Potom  sledi  nagli pad glukoze u krvi (tzv. pad šećera) i jak osećaj gladi i intenzivna potreba za slatkišima , pa tako nastaje ,, začarani krug’’.. Ove preterane oscilacije u nivou glukoze u krvi, na kraju, dovode do poremećaja njenog normalnog iskorišćavanja u tkivima.
  • Fizička neaktivnost. Smanjena fizička aktivnost, uz neadekvatnu ishranu, povećava šansu za dijabetes. Redovna fizička aktivnost pomaže da se potroši višak unetih kalorija i sprečava pojavu gojaznosti i njenih brojnih komplikacija. Neaktivni muškarci imaju niži nivo “muškog hormona” testosterona što dokazano smanjuje osetljivost ćelija na insulin i povećava rizik od oboljevanja. Takođe, u periodu od pola sata do sat vremena nakon jela, mišićne ćelije imaju sposobnost preuzimanja glukoze iz krvi, nezavisno od lučenja insulina. Treningom musculature ovaj proces se  intenzivira..
  • Uzrast. Iako se šećerna bolest javlja u svim uzrastima, rizik značajno raste nakon 45. godine. Moguće je da je ovo povezano sa činjenicom da su sa godinama ljudi manje aktivni, da se smanjuje mišićna masa i raste procenat masti u organizmu.
  • Poremećaj sna. Ljudi sa  poremećajem  povremenog prestanka disanja tokom sna ( sleep apnea ), kao i osobe koje imaju neredovan ritam spavanja ( rad u noćnim smenama), izloženi su većem riziku.
  • Gestacioni dijabetes. Ukoliko se u toku trudnoće razvije šećerna bolest, veće su šanse da se ona pojavi i u svom hroničnom obliku.
  • Sindrom policističnih jajnika. Ovo oboljenje takođe povećava rizik od nastajanja šećerne bolesti kod žena.

 

Tip 2 šećerne bolesti leči se, prvenstveno, urednim stilom života, što podrazumeva pravilnu ishranu, fizičku aktivnost primerenu opštem zdravstvenom stanju, životnom dobu i postizanje / održavanje normalne telesne težine. Pored ovih mera, uglavnom je potrebno uključiti i lekove. Ukoliko se ni promenom stila života, ni disciplinovanim uzimanjem lekova ne postignu željeni rezultati, u terapiju se, često, uključuje i insulin.

Od neprocenjivog je značaja strogo se pridržavati propisane terapije i saveta lekara o stilu života. Dobro regulisan nivo glukoze u krvi čuva ciljna tkiva i organe koji su najčešća meta komplikacija (srce, bubrezi, živci, oči, koža...).

Dr Žarko Ilić, DZ Čukarica