Komplikacije lečenja Parkinsonove bolesti

KOMPLIKACIJE LEČENJA PARKINSONOVE BOLESTI

 

Prof. dr Nataša Dragašević

Klinika za neurologiju, Klinički centar Srbije

Univerzitet u Beogradu, Medicinski fakultet

 

Koje su osnovne komplikacije lečenja Parkinsonove bolesti

 

Levodopa dramatično poboljšava motorne simptome Parkinsonove bolesti i njena primena zajedno sa drugim lekovima koji se koriste u lečenju dovodi do znatnog poboljšanja usporenosti, ukočenosti u mišićima i delimično tremora(drhtanja). Iako je uzimanje dopaminergičke terapije(levodope)  neophodno i ne treba je izbegavati, potrebno je upoznavanje sa komplikacijama njene hronične upotrebe.

 

S napredovanjem bolesti dolazi do skraćenja trajanja dejstva pojedinačnih doza levodope, te bolesnik pred uzimanje sledeće doze leka ponovo oseća simptome u vidu drhtanja, ukočenosti i usporenosti pokreta. Razlog nastajanje ove komplikacije je degenerativna priroda bolesti tokom koje strada sve više dopaminergičkih neurona u mozgu, te dopamin više ne može da se nakuplja i postepeno oslobađa iz neurona.Usled ovoga, stanje bolesnika zavisi najviše od koncentracije leka u plazmi pa se lekovi uzimaju u češćim vremenskim intervalima. Za pravilno određivanje terapije, na kontrolnim pregledima neurologa veoma je važno da se prethodno prati dužina trajanja dejstva terapije, odnosno koliko je vremena bolesnik u dobroj tzv. on fazi,  koliko je u lošoj fazi, tj. off fazi bolesti. Ova komplikacija se prevazilazi tako što se terapija daje u manjim vremenskim intervalima ili se dodaju lekovi koji produžavaju dejstvo levodope, kao i lekovi sa produženim antiparkinsonim delovanjem.

 

Lekovi koji se koriste u Parkinsonovoj bolesti, pre svega levodopa, mogu prouzrokovati i nevoljne pokrete ili diskinezije koje se javljaju u preko 50% bolesnika posle pet godina i preko 90% bolesnika posle 10 godina trajanja bolesti. Oni obično počinju na onoj strani gde je parkinsonizam počeo i u početku su neprimetni, da bi s vremenom došlo do pogoršanja, kada mogu i znatno da narušavaju kvalitet života.Ovi pokreti su u vidu uvrtanja, trzajeva i ređe bacanja ekstremiteta, glave ili čitavog tela .Rešavaju se tako što se terapija daje u manjim, ali češćim dozama, što se uvode dodatni lekovi koji obezbeđuju stalniji  priliv dopamina u mozgu, kao i lekovi koji imaju antidiskinetički efekat(suzbijaju nevoljne pokrete).

 

Koje još komplikacije lečenja Parkinsonove bolesti postoje?

 

U komplikacije lečenja spadaju i psihijatrijske manifestacije u vidu konfuzija,halucinacija, psihoza. One nisu posledica same bolesti, već dejstva terapije. Bolesnici najčešće na početku imaju samo žive snove, da bi se kasnije formirale i benigne vizuelne halucinacije. Pričinjava im se da vide ljude ili predmete koji ne postoje i toga su svesni. Moguće su i paranoidne interpretacije i psihotične epizode. Ovakvim smetnjama su najčešće izloženi stariji bolesnici koji već pate od određenog stepena zaboravnosti.

 

Pored toga, kod bolesnika koji se leče dopaminergičkom terapijom može se javiti poremećaj kontrole impulsa. To je poremećaj ponašanja koji uključuje patološko kockanje, kupovinu, hiperseksualnost ili preterano uzimanje hrane. Ovaj poremećaj može znatno narušiti život bolesnika i njegovog negovatelja. Veoma je važno obavestiti neurologa o tome da su se ovakva ponašanja pojavila kako bi se pravovremeno korigovala terapija. Veliki broj bolesnika sa Parkinsonovom bolešću (oko 13%) ima ove poremećaje, naročito oni sa ranim početkom bolesti, prethodnom istorijom alkoholizma, depresije ili anskioznosti, a smatra se da postoji i specifična struktura ličnosti koja predisponira njihovoj pojavi. Pre uvođenja terapije neurolog bi trebalo da razmotri ove faktore rizika.

Dopaminergička terapija može dovesti i do poremećaja koji nazivamo punding, a koji predstavlja kompulzivnu potrebu da se izvedu ponavljajuća  motorna ponašanja kao što je sortiranje materijala koji se više ne koristi, njihovo ređanje, brojanje malih objekata bez očigledne svrhe ili koristi. Postoji intenzivna fascinacija sa ponavljanjem određenih stereotipnih ponašanja.  Primeri pundinga su sledeći:

– sakupljanje kamenčića i ređanje u pravilnom nizu

– pravljenje malih drvenih kutija

– ponavljano popravljanje stvari po kući koje su već više puta popravljane i u funkciji su

– pražnjenje ormana i polica i njihovo sortiranje u kontejnere.

 

Ovakva ponašanja se moraju odmah prijaviti neurologu jer takođe zahtevaju korekciju terapije, a u protivnom mogu znatno narušiti kvalitet života bolesnika i njegovog negovatelja.