Vrste bola i kako ih lečiti

 

Bol je najčešći razlog zbog koga se pacijenti javljaju lekaru na svim kontinentima. On može varirati u intenzitetu, trajanju, lokalizaciji, načinu na koji se ispoljava i naročito načinu na koji se doživljava. To je vrlo složeno i subjektivno iskustvo, opažanje i osećanje koje predstavlja  simptom iza koga stoji uvek neki razlog koji je do samog bola i doveo. Takođe, bol ima i evolutivno odbrambenu, zaštitnu ulogu jer se čovek klanja onoga što mu je prouzrokovalo bolnu senzaciju i navodi ga da se obrati nekome za pomoć kako bi se izlečio simptom ali i otkrio postojeći uzrok.

Upravo zbog svoje kompleksnosti bol kao da izmiče sveobuhvatnim definicijama i jedinstvenim klasifikacijama.  Kada na to dodamo da pored fizičkog bola postoje i duševne boli predmet se višestruko usložnjava, međutim u ovom tekstu ćemo govoriti samo o prvoj vrsti bola ne negirajući činjenicu da su često tako međusobno zavisni da je teško odvojiti gde počinje jedan a gde se drugi završava.

Recimo, prema definiciji Svetske zdravstvene organizacije: „bol je neprijatno čulno ili emocionalno iskustvo povezano sa stvarnim ili potencijalnim oštećenjem tkiva“ ali se pak može definisati i kao „individualan i subjektivan doživljaj moduliran fiziološkim, psihološkim i drugim faktorima kao što je prethodno iskustvo, kultura, strah i anksioznost“.

Smatramo da je vrlo korisno za svakog lekara, a ne samo za specijaliste koji se time naročito bave, da imaju uvek u vidu upravo pomenuto prethodno iskustvo baš kao i strah prilikom procene bola u svakodnevnoj kliničkoj praksi. Razlog je jednostavan : neće dvoje ljudi osetiti na isti način neki bol ako je jedan od njih već imao traumatično iskustvo sa sličnim ili identičnim stanjem koje mu je ranije već donelo dosta patnje. Sećanje na doživljeni intenzivni bol dovodi do porasta straha i anksioznosti koji na svoj način dovode do smanjenja praga za bol a samim tim je i subjektivno opažanje utoliko jače.

Jedna od najkorisnijih podela bola koja umnogome utiče i na odluku o daljoj terapiji je podela na akutni i hronični bol. Akutni bol, kao što mu samo ime kaže, nastaje naglo, obično mu se zna uzrok i ograničenog je trajanja, do šest nedelja. Najčešći uzroci nastanka akutnog bola su povrede, prelomi, rosekotine, uganuća, bolesti zuba kao i brojna postoperativna stanja. Iako je uobičajeno da se nađe uzrok akutnog bola postoji i izuzetak od ovog pravila i to baš kod jednog od najčešćih tipova bolnog sindroma uopšte, tačnije kod bola u krstima-leđima. Po nekim autorima, čak u 80% slučajeva se ne pronađe uzrok lumbaga nakon sprovedenih dijagnostičkih ispitivanja.

Ako se otkloni ili izleči uzrok koji je doveo do akutnog bola, on nestaje što je možda i glavna razlika u odnosu na hronični bol koji može postojati i kada je proces isceljenja završen odnosno kada nema više faktora koji je doveo do bola.

Akutni bol je „biološki opravdan“, evolutivno razumljiv, svrsishodan, samoograničavajući, dok je hronični bol oduvek bio obavijen velom misterije kako po pitanju etiologije tako i po pitanju klasifikacije. Pojedini autori smatraju da je arbitrarna vremenska granica trajanja bola koja razdvaja akutni i hronični -  tri meseca - dok se drugi, oprezniji, izjašnjavaju da se samo bol koji traje duže od šest meseci može nazvati hroničnim.

Dok je uzrok akutnog bola obično periferno oštećenje nervnih završetaka u koži, mišićima, kostima ili zglobovima, uzroci hroničnog bola se obično traže u poremećenim signalnim putevima bolnih senzacija iz kičmene moždina do složenih moždanih struktura.

Hronični bol nije jasno definisan entitet sa preciznom dijagnozom već je povezan sa brojnim medicinskim stanjima  kao što su :

Glavobolje (Migrene, Tenziogene i druge)

Artritis i difuzne upale zglobova

Bolovi kod tumora

Cervikalni i lumbalni bolni sindromi

Oštećenja nerava (neuralgije, radikulopatije, pleksopatije)

Vrlo često je neophodan multidisciplinaran pristup u lečenju hroničnih bolnih sindroma, potrebno je konsultovati više lekara i raditi brojne dijagnostičke pretrage tokom traženja uzroka bola. Sve ovo iscrpljuje i dodatno frustrira pacijente koji pate i lekare koji ne nalaze rešenja i leka za takve smetnje upornog i hroničnog karaktera. Posebno teška stanja predstavljaju bolovi uzrokovani nekom vrstom oštećenja nerava  jer oni svojim karakterom (sevajući i probadajući), intenzitetom (neobično jaki) i dugotrajnošću skoro uvek dovode i do pojačane nervoze, razdražljivosti, nesanice, a neretko i do depresije. Anksioznost i gubitak volje sa svoje strane doprinose daljem održavanju i pogoršanju bolova tako da se stvara jedan začarani krug telesnih i duševnih patnji koji znatno narušavaju kvalitet života pacijenata.

Ipak, situacija ne mora biti beznadežna jer se poslednjih godina, kako u svetu tako i u Srbiji, bolje prepoznaju ovi sindromi i uključuje se specifična terapija pojedinim lekovima iz klase antiepileptika, za koje se, nakon brojnih studija i iz kliničkog iskustva zna, da mogu brojne hronične bolove izlečiti ili bar ublažiti. Lekovi poput pregabalina, karbamazepina i neurontina mogu dovesti do smanjenja učestalosti i jačine bolova s tim da se kod skoro trećine pacijenata beleži i potpuno odsustvo simptoma, odnosno stabilna remisija. Određeni antidepresivi (amitriptilin, duloksetin, venlafaksin) mogu biti podjednako korisni u tretiranju hroničnih glavobolja, fibromijalgija i upornih bolova u mišićno-koštanom sistemu. Pored farmakoterapije se preporučuje često promena štetnih navika vezanih za ishranu i spavanje, smanjenje telesne težine, redovna fizička aktivnost a u određenim slučajevima i psihoterapija.

 

 

Milivojević Dejan

neurolog i psihijatar

OB Petrovac na Mlavi