Kada se govori o ova dva psihijatrijska poremećaja, uglavnom je prva asocijacija da se radi o teškim i opasnim, nelečivim i invalidizujućim bolestima. Iako se usitinu radi o ozbiljnim bolestima, stvari nisu tako loše. Ukoliko se na vreme otkriju, pogotovo u početnoj fazi, možemo da delujemo veoma dobro, ublažimo sam tok i jasno pomognemo obolelima.

Svako od ovih oboljenja ima svoje karakteristike i na prvi pogled se čini da zabune ne može da bude i da je sve jasno. Međutim, statistika ukazuje da se ova dva oboljenja često zamene, da se postavlja dijagnoza jednog umesto drugog oboljenja. Podaci širom sveta govore da 21% pacijenata starije životne dobi sa depresivnim simptomima tokom vremena razviju demenciju. Čak 40% obolelih od Alchajmerske demencije ima depresivni poremećaj.

Oba poremećaja imaju svoje dosta jasne karakteristike pa se tako kod demencije vidi grupa simptoma udruženih sa slabljenjem kognitivnog funkcionisanja dovoljno izraženog da redukuje sposobnosti obolelog za svakodnevne aktivnosti. Najznačajnije kognitivne funkcije su: opažanje, pažnja, pamćenje, mišljenje, inteligencija, učenje, rasuđivanje, jezik i govor, razumevanje.

Suština demencije je da se menja adekvatnost u svakodnevnom funkcionisanju. Pošto ima više vrsta demencije, prema pojedinim shvatanjima i do 100, postoje i različiti simptomi kod različitih demencija, ali zajedničko je kognitivno slabljenje.

Govoreći o simptomima kako depresije tako i demencije, moramo imati u vidu da nisu svi simptomi uvek prisutni, a i ako jesu, ne moraju biti jednako jasno prisutni. Simptomi koji su navedeni predstavljaju najčešće.

Alchajmerska demencija, kao ubedljivo najčešća (oko 60% svih demencija je ova vrsta) karakteriše se sledećim vodećim simptomima: kognitivni pad, afazija (poremećaj govora), agnozija (poremećaj prepoznavanja) i apraksija (poremećaj izvođenja radnji). Jedan od simptoma koji se javlja dosta rano jeste da slabi memorija za sveže događaje, a reprodukcija davno zapamćenih događaja je veoma dobra, pa to često utiče na stav okoline, koja zbog toga smatra da je osoba sa prvim simptomima demencije bez ikakvih tegoba jer se dobro seća starih događaja kojih se drugi teško prisećaju.

Depresija je bolest često prisutna u današnjoj svakodnevici. Ona podrazumeva više različitih simptoma različitog intenziteta. Najznačajniji simptomi su loše raspoloženje, pad volje i inertnost, nezainteresovanost za okolinu i svakodnevicu, osećaj pomanjkanja energije i brzo umaranje, zebnja sve do straha da će se dogoditi nešto loše, oslabljen san, smanjena koncentracija.

Ovako jasno definisani i podeljeni simptomi usmeravaju na zaključak da zabune ne može biti. Međutim, u praksi je sve drugačije i ima više mogućnosti. S jedne strane, osobe koje stare (mada starost nije bolest) same po sebi postaju zabrinutije za svoje zdravlje i uglavnom su manje aktivne. Pri tome, povremeno postoji i jasno shvatanje da su telo, a i um „u padu performansi“, pa to donosi pad raspoloženja. Ovakve osobe postaju izolovanije, povučenije i manje aktivne i manje zainteresovane za svakodnevicu i svoje učestvovanje u istoj. Ovu povučenost i nezainteresovanost često pogrešno shvatamo kao početak demencije. S druge strane, osobe koje su sa početnim simptomima demencije i koje na početku oboljenja uglavnom imaju dobar uvid, menjaju funkcionisanje. Da bi se manje videla njihova insuficijencija, ove osobe često izbegavaju socijalne kontakte, manje pričaju i učestvuju u konverzaciji (s namerom da prikriju, na primer, svoju slabiju sposobnost prisećanja svežih događaja, imena, nemogućnosti snalaženja u novim situcijama...). Tako se njihovo svesno povlačenje iz socijalne sredine shvata kao depresivnost, a ne kao početni znaci demencije koje pokušavaju da kompenzuju na ovaj način. Osim ovoga, postoji mogućnost javljanja oba poremećaja zajedno.

Sve zajedno dovodi to toga da se veoma često mešaju ova dva oboljenja i da se postavljaju neadekvatne ili netačne dijagnoze. Prema statistici, dva od tri pacijenta sa demencijom isprva biva pogrešno dijagnostikvano i samim tim neadekvatno lečeno.

Ako bismo problem sveli na nekoliko najbitnijih odrednica ovih oboljenja koje će nam pomoći u razlikovanju ova dva poremećaja, možemo da napravimo komparaciju simptoma na sledeći način:

Kada se ova oboljenja posmatraju u svetlu ovih, najtipičnijih simptoma, možemo mnogo lakše napraviti razliku i samim tim mnogo preciznije i ranije postaviti dijagnozu nekog od ova dva oboljenja ili pak oba zajedno. Ovo omogućava ranije reagovanje, uvođenje medikamentozne terapije bez koje se ne može zamisliti lečenje i posledično mnogo bolje i kvalitetnije funkcionisanje obolelih.


Generalna smernica je da ne pravimo problem ako se neki od ovih simptoma pojavi jednokratno. Međutim, ne treba ni da ostanemo slepi na jasne simptome jer smo tu, u početnoj fazi oboljenja, u mogućnosti da najbolje i najefikasnije pomognemo.
Shodno tome, a u situaciji da se detektuje prisutnost nekih od ovih simptoma, potrebno je potražiti pomoć profesionalaca.


Doc. dr Boris Golubović

Klinika za psihijatriju KCV

Novi Sad