Šta je burnout sindrom i kako se manifestuje?

Burnout je relativno nov termin, koji je prvi put upotrebio Herbert Frojdenberger 1974. u svojoj knjizi Burnout: The High Cost of High Achievement (Burnout: Visoka cena visokog dostignuća).
Burnout sindrom se javlja kao prolongirani odgovor na hronični stres na poslu. On obuhvata promenjen doživljaj kako sebe tako i drugih. Ne javlja se preko noći, već je postepen proces, simptomi su u početku suptilni, ali s vremenom postaju mnogo ozbiljniji.

Tri ključna stadijuma ovog sindroma su: preovlađujući osećaj umora, ciničnost i udaljenost od posla, osećaj neefikasnosti i nepostizanje uspeha. Ranije su stadijumi različito tumačeni. Ciničnost je smatrana kao depersonalizacija i kao neprikladan i negativan stav prema klijentima, dok je stadijum neefikasnosti smatran kao smanjeno lično postignuće i opisivano je kao smanjena produktivnost i sposobnost, kao i nesposobnost nošenja sa stresom.

Pored simptoma koji obuhvataju ove stadijume javljaju se obeshrabrenost, bespomoćnost, poraženost, zarobljenost, nedostatak energije, istrošenost, učestale glavobolje i bolovi u mišićima, promena apetita, poremećaj sna, smanjen imunitet.


Kako prepoznati put do burnout sindroma?

– Svaki dan je loš dan
– Briga o poslu ili o privatnom životu deluje kao gubitak energije
– Konstantna iscrpljenost
– Većina obaveza u toku dana užasno smara
– Osećaj da bilo šta što se uradi nema smisla i ne doprinosi bilo čemu
– Odlaganje ili izbegavanje obaveza
– Socijalna izolacija
– Pribegavanje upotrebi hrane, alkohola i droge
– Prenošenje frustracija na druge
– Izbegavanje odlaska na posao, kašnjenje i raniji odlazak sa posla

Iako je stres glavni uzrok ovog sindroma, on se od njega znatno razlikuje. Najjednostavnije prikazano, stres se može gledati kao „previše“, dok se burnout sindrom može gledati kao „nedovoljno“. Osobe koje su pod stresom još uvek vide izlaz iz situacije i imaju osećaj da mogu povratiti kontrolu nad stvarima. One su pretežno svesne da su pod stresom, dok kod osoba sa burnout sindromom to nije slučaj.

Uzroci burnout sindroma

Individualni i situacioni faktori utiču na razvoj ovog sindroma, a kada se pojavi, ima negativan efekat i na individuu i na njegovo okruženje.
Za mnoge faktore se pretpostavlja da zasigurno doprinose razvoju ovog sindroma – konstantna preopterećenost poslom, nedostatak mogućnosti za odmor, nametanje tempa i načina rada direktno su povezani.
Burnout sindrom ne izaziva samo previše radnih sati i obaveza. Kada poslodavac ne prepoznaje trud i ne nagrađuje radnike (psihološki ili finansijski), povećava se vulnerabilost ka razvoju sindroma, zbog toga što se time obezvređuje i posao i sam radnik. Navedeno se automatski povezuje sa osećanjem neefikasnosti. Nasuprot tome, nagrađivanje radnika pruža satisfakciju i daje motivaciju za dalji rad. U slučaju nedostatka poverenja između poslodavca i radnika, čestih i nerešenih konflikta, takođe se povećava verovatnoća razvoja sindroma.

Kada su individualni faktori u pitanju, često se postavlja pitanje zašto u istim radnim uslovima ima individualnih razlika u odgovou na stres. Odgvor bi bio da svaka osoba jedinstveno doživljava i reaguje na određeni stres, odnosno da od karaktera najviše zavisi da li će osoba razviti sindrom. Istraživanja su pokazala da osobe koje su ekstrovertne i emotivno stabilnije imaju manju predispoziciju da razviju sindrom, dok su osobe koje su visokoodgovorne, sa izraženom potrebom za kontrolom, uz težnju ka perfekcionizmu i pesimistične, podložnije razvoju ovog sindroma.

Istraživanja su uočila da ovom sindromu češće podležu osobe koje rade poslove koji podrazumevaju komunikaciju s ljudima (npr. šalterski službenici), kao i u profesijama koje se bave brigom o drugima. Utvrđeno je da zdravstveni radnici pripadaju najrizičnijoj grupi za razvoj ovog sindroma. Studija koja je objavljena 2003. godine pokazala je da je 89% psihijtara prošlo kroz ovo iskustvo zbog susreta sa duševnom patnjom pacijenata. Incidenti sa pacijentima mogu biti posebno emotivno zahtevni i komplikovani.

Strategija prevazilaženja ovog sindroma
Ukoliko se razvio poremećaj, prvo što se preporučuje jeste fokusiranje na promene u ponašanju uz procenu vlastitih fizičkih granica i određivanju prioriteta u životu. Pitanje je da li je zaista posao na prvom mestu ili je preveliko profesionalno angažovanje bežanje od drugih životnih problema. U vezi s tim, treba proceniti obim posla koji se može obaviti u okvirima radnog vremena, voditi računa o dužini radnog vremena i potrebi za prekovremenim radom, odnosno napraviti balans između privatnog i poslovnog života.

Preporučuje se da se neguju zdravi odnosi sa kolegama i da se poprave oni koji su loši. Socijalni kontakti su prirodni antidot za stres. Razgovor sa osobom od poverenja je najbrži i najefikasniji način da se umanji stres, a ako ne postoji takva osoba, nikada nije kasno da se izgrade nova prijateljstva i da se prošire socijalne relacije. Ukoliko se dolazi u kontakt s ljudima koji negativno utiču, poželjno je to vreme limitirati. Naučiti reći „ne“, ako je to teško, setiti se da to „ne“ omogućava da se kaže „da“ za stvari koje dovede do zadovoljstva.

U prevazilaženju ovog sindroma pomoći će fizička aktivnost, relaksacija i zdrava ishrana. Preporučuju se bar redovne šetnje, kao i slušanje muzike, čitanje, gledanje televizije. Važno je naspavati se i da se, kad god je moguće, ode na odmor da bi se napunile baterije.

Navedeno može da posluži i kao prevencija da ne dođe do razvoja ovoga sindroma.
Ukoliko sve to ne dovede do poboljšanja, onda je potrebno potražiti pomoć psihoterapeuta.

REFERENCES
1. Maslach C., Leiter M. P. The truth about burnout. San Francisco: Jossey‐Bass,

2. Ahola, K., and Hakanen, J. (2007). Job strain, burnout, and depressive symptoms

3. Stansfeld S., Candy B. (2006) Psychosocial work environment and mental health--a meta-analytic review. Scand J Work Environ Health