Depresija:

„Ja sam depresivan.“ Koliko puta smo čuli tu rečenicu u svom okruženju ili smo je sami izgovorili. Izgovorili smo je da opišemo stanje drugog čoveka, nacije, pojave. U običnom govoru to uglavnom označava stanje tuge. Nastaje iz različitih razloga i zbog različitih događaja koji u nama izazivaju tu emociju. Nema osobe koja je nije osetila, bilo kojih godina, pola, vere i nacije, gde god se nalazila na svetu. Tuga spada u osnovne emocije koje svako ljudsko biće oseća. Nije prijatna, ali zamislite kakav bi bio čovekov život da nema emocija i da li bi to bio čovekov život.

Depresija se ubraja ne samo u najranije opisane bolesti u istoriji medicine nego i u najčešće psihičke poremećaje.
Ali depresija nije obična tuga. U slučaju bolesti depresije tuga se pojavi bez razloga ili je razlog nesrazmeran jačini tuge, ne prestaje, vraća se, čovek ne može normalno da radi i da funkcioniše kao ranije, ometajuća je, kvari sve odnose.

I zato je veoma bitno da možemo da prepoznamo šta je to „obična“ tuga, a šta je to depresija. Kod depresije postoji sniženo raspoloženje ili neraspoloženje koje traje dan za danom, može da varira i često je neusklađeno s okolnostima. Imamo utisak da osoba nema ubedljive razloge da se tako oseća. Gubitak interesovanja takođe je jedan od upadljivih simptoma, čak i za one aktivnosti koje su toj osobi vrlo bile bitne, kao i gubitak zadovoljstva. Osoba je bez energije, brzo se zamara, čak i posle najmanjeg napora, i prestaje sa svojim uobičajenim aktivnostima. Nema apetit, slabije jede, ne spava dobro ili spava kratko, nema koncentraciju i pažnju, pa ne može da prati radnju u seriji ili ne može da reprodukuje ono što pročita, postoji gubitak samopouzdanja, osećanje da je bezvredna, da nikome nije potrebna ili da je nekome na teretu, da za nju ne postoji budućnost i da joj nikada neće biti bolje. I kao takva ne zaslužuje da živi.

Naravno, pored ovih navedenih postoje i mnogi znaci koji su karakteristični za određenu osobu jer svako je svet za sebe.
Mogu da postoje i različite žalbe na veliki broj simptoma u telu – da osobu boli glava, kičma, da ima problema sa želucem, srcem ili nekim drugim organom.
Ponekad, a češće kod mlađih ljudi ili dece, uznemirenje, napetost, a ponekad i agresivnost mogu maskirati sliku depresije.
Ako se ne prepozna u početku razvoja, depresija može dovesti do potpunog odsustva interesovanja čak i za obične aktivnosti, zanemarivanja lične higijene, prostora u kome se živi. „Najbolje mi je kada me svi ostave na miru“, „Vuče me krevet i ne bih izašla iz njega“, „Prespavao bih ceo dan“, „Smetaju mi čak i deca“, „Nemam snage ni da ustanem“... Ovo su česte rečenice onih koji su već poprilično iscrpljeni. Oni pak kod kojih preovladaju misli o bezvrednosti i besmislenosti pokušaju da povrede sebe ili da se ubiju.

Jasno je da pokušaj prepoznavanja ovih promena u nama ili nama bliskim osobama i blagovremeno reagovanje mogu da promene, pomognu ili okrenu tok stvari ka poboljšanju ili rešavanju problema vezanih za psihičko stanje.
Da bismo mogli da prepoznamo, moramo da uočimo promene. Promena se odnosi na odstupanje od dotadašnjeg načina funkcionisanja. To znači da treba da se bavimo sobom ili svojim bližnjima i da razgovaramo. Čak i kada nismo sigurni da li je ono što se dešava nama i drugima nešto zbog čega treba da se zabrinemo, treba da razgovaramo. Čak i kada iznesemo, izgovorimo sopstvene misli –„ja se osećam...“ – možemo da odredimo svoj problem. Kada izgovorimo svoje misli drugoj osobi koja nam je bliska, oslobodimo se pritiska koje nam misli i osećanja stvaraju unutar našeg sistema.
Ponekad osoba za koju pretpostavljamo da ima depresiju ne želi da o tome razgovara zato što ne prepoznaje to na takav način, misli da je sramota što ima psihički problem, to smatra znakom slabosti ili prosto nema energije da se bavi analizom. Pokušajmo u svakom slučaju da joj predočimo kako mi to vidimo i da smo zabrinuti za nju, da nam je stalo do nje.

Kako možemo da pomognemo?

Sebi – ukoliko prepoznamo elemente koje smo naveli kao zabrinjavajuće i one koje traju, da se pokrenemo ukoliko imamo još energije. Vratimo se nekim aktivnostima koje su nam, ako ne sada, onda ranije predstavljale zadovoljstvo, budemo uz nama drage osobe, tražimo podršku onih čija nam podrška znači. Čak i ako smo već iscrpljeni, treba da pokušamo da objasnimo svoje stanje. U svakom slučaju da potražimo pomoć stručnjaka ako navedeni postupci ne daju rezultate ili ne pomažu u dovoljnoj meri.
Da ne čekamo da nam bude dovoljno dobro da nešto učinimo, već da učinimo nešto da bi nam bilo bolje.
Drugima – da prepoznamo njihove promene i ako ih uočimo kao depresiju, razgovaramo sa njima, pružimo im mogućnost da nam se požale, damo podršku u rešavanju njihovog problema, pokušamo da ih motivišemo i pokrenemo u zajedničkim aktivnostima, pokažemo im da nam je stalo do toga kako se osećaju. Pokušamo da ih razumemo u njihovim problemima i budemo strpljivi.
Ukoliko shvatimo da naše nastojanje nije dovoljno da se stanje osobe poboljša, treba da usmerimo ili ubedimo osobu da potraži pomoć stručnjaka.
Sada jasnije nego pre, kada smo pokušali da pojasnimo značenje i korišćenje reči, kao i do čega može da dovede olako shvatanje ovog problema, znamo da depresija predstavlja ozbiljnu mentalnu bolest.

Anksioznost:

Slično i sveprisutno, u uobičajenom govoru običnih ljudi osećanje koje se opisuje kao napetost, razdražljivost, nervoza, strah u osnovi čega je fenomen anksioznosti.
Anksioznost je neprijatno stanje strepnje i iščekivanja da će se desiti nešto loše, očekivanje neke opasnosti. Ona je signal da osoba nije u stanju da trpi i kontroliše neka osećanja.
Usled ubrzanog životnog tempa, svakodnevnih stresova i manjka slobodnog vremena, sve više ljudi pati od problema i poremećaja koji su povezani sa anksioznošću i pojavom bezrazložnih strahova.
Može da se javi u mnogim oblicima – kao napadi panike („umreću, ugušiću se“), strah od smrti, bolesti, javnog nastupa, strah od procene drugih, od visine, zatvorenog ili otvorenog prostora, stalno ponavljanih zastrašujućih misli ili postupaka ili neodređen strah koji ne mora da se veže ni za jednu konkretnu situaciju. Strah može biti od bilo čega, čak i strah od straha.
Strah kao osnovna emocija postoji otkad i ljudski rod, samo su se praljudi plašili mraka i divljih zveri. Savremen čovek pati od savremenih strahova – da neće ispuniti očekivanja, da će ga drugi loše proceniti, da neće stići da završi sve svoje poslove, biti uspešan, zaraditi dovoljno, obezbediti status i, naravno, sve navedeno. Strah je i kontrolor ponašanja i da nije njega, ljudi bi svašta radili sebi i drugima.
Ali kada strah počne da remeti normalno i uobičajeno ponašanje, kao i našu funkcionalnost, onda je on patološki i treba ga rešavati.
Simptomi anksioznosti i straha mogu se, osim u mislima, ispoljavati i u telu i tako i prepoznajemo ovaj poremećaj – imamo vrtoglavicu, nestabilnost, mutnoću u glavi, gušenje, jezu, ubrzano lupanje srca, knedlu u guši, teško dišemo, imamo gorušicu, bolove u želucu, prolive, dlanovi se znoje, osećamo žmarce kroz celo telo, treperenje unutar tela, mišići napeti i imamo bolove u glavi, ramenima, vratu.
Sigurna sam da je svako od nas osetio neki od ovih simptoma u svom životu, te osećaje prepoznaju ljudi svih uzrasta. Kao i o depresiji, i ovde govorimo o jednom fenomenu koji je široko rasprostranjen.
I naravno, osim što troši našu energiju, ometa koncentraciju, kvari raspoloženje, a kod komplikovanijih stanja kao što je stanje panike ozbiljno remeti svakodnevne aktivnosti i povećava rizik od razvoja mnogih bolesti. Stalna borba da savladamo ove simptome dodatno iscrpljuje našu energiju.

Kako rešavati problem?

Svakako ga prvo treba prepoznati kod sebe ili primetiti kod bliskih osoba i suočiti se s njim. Svako odlaganje toga ili izbegavanje situacija u kojima se problem javlja ne rešava ga: doživljava se samo trenutno olakšanje, ali se problem učvršćuje. Strah se širi i na druge situacije i pojačava svoj intenzitet. Troši našu energiju čineći nas sve slabijim.
Znači, prvo treba da shvatimo o kakvom se strahu radi i da probamo da osmislimo načine kako ćemo ga rešavati.
Ono što sami ili uz pomoć bliskih ljudi možemo uraditi su tehnike ili postupci kojima možemo da ublažimo ili spustimo nivo napetosti. Umerena fizička aktivnost, šetnje, plivanje, vožnja bicikla, ukoliko se radi o neodređenom strahu i anksioznosti, urediti periode aktivnosti i odmora, regulisati san, napraviti bolju preraspodelu aktivnosti (ne morate baš u svemu da učestvujete sa pozicije da to isključivo od vas zavisi), negujte prijatne susrete i dobre sagovornike, smeh kao lek.
Razmislite o tome da li su vam sve brige realne i na koje okolnosti možete da utičete, a koje su apsolutno van vaše kontrole!
Naučite da kažete – ne!
Ne morate biti savršeni i ne morate svaku situaciju rešiti.
Pomažu tehnike disanja, tehnike relaksacije, opuštanja i samokontrole, ali i masaža, fitoterapija, prijatna muzika, dobra knjiga, fudbal sa prijateljima, vodite računa o tome šta jedete i pijete, izbegavajte ono što pojačava uznemirenost.
Niko ne može da vas isključi ili sačuva od stresnih i napornih životnih situacija jer su deo života, ali možete da radite na jačanju stabilnosti i smanjivanju nivoa napetosti.
I naravno, ako svi ovi postupci ne dovedu do rešavanja problema, neophodno je da potražite pomoć stručnjaka i uz zajednički napor nađete način kako isti rešite.
Sigurna sam da je svakom čoveku bitno i značajno da mu telo funkcioniše optimalno i bez bolesti i ograničenja, da ima dovoljno sredstava za zadovoljenje svojih i potreba svoje porodice, ali i da je osećanje spokoja, zadovoljstva življenja i mentalna stabilnost kako preduslov tako i svrha sveg dobrog funkcionisanja.


Dr Slobodanka Đorđević, spec. psihijatrije

OB Ćuprija