Svetska zdravstvena organizacija (SZO) definiše depresiju kao mentalno oboljenje koje karakteriše stalno prisutno osećanje tuge i gubitka interesovanja za aktivnosti u kojima je osoba prethodno osećala zadovoljstvo, praćena nemogućnošću obavljanja dnevnih aktivnosti za period od najmanje dve nedelje. Preko 320 miliona ljudi živi s depresijom,  s povećanjem od 18% za period između 2005. i 2015. godine. Najčešće je početak javljanja poremećaja između 30. i 40. godine, ali se neretko prva epizoda javlja i između 50. i 60. godine, kao i u adolescenciji. Znatno se češće javlja kod žena, a kada se javi prva epizoda, u dve trećine slučajeva depresija se ponovo javlja kao povratan poremećaj. Zapanjujući su podaci Američkog nacionalnog instituta za mentalno zdravlje iz 2016. godine, da oko 37% osoba sa depresijom ne dobija nikakav tretman, dok je taj postotak kod adolescenata od 12 do 17 godina i 60%, što govori u prilog nedovoljno prepoznatom i nedovoljno lečenom poremećaju.

Šta otežava prepoznavanje depresije?

Sam naziv poremećaja depresija često nazivamo kapa termin, jer obuhvata skup veoma raznorodnih simptoma i znakova tako da dve osobe mogu da imaju potpuno različitu kliničku sliku, a da oboje imaju istu dijagnozu depresije. Na primer, za depresiju koja nije teškog oblika osoba bi trebalo da ima dva od tri osnovna simptoma: depresivno raspoloženje, gubitak interesovanja i povećanu zamorljivost. Sniženo raspoloženje neko može opisivati kao tugu, druga osoba kao osećaj praznine, treća kao kombinaciju ova dva osećaja, sa ljutnjom ili bez nje, straha i drugih pratećih neprijatnih osećanja. Povećana zamorljivost je isto tako vrlo različita karakteristika zavisno od toga kako osoba funkcioniše kada se oseća dobro, isto kao i kriterijum gubitka interesovanja. Potom, osoba može imati promene u apetitu u vidu smanjenog ili ponekad povećanog apetita, može imati problema sa snom: sa prenaglašenom potrebom za snom ili sa poteškoćama da zaspi, buđenjima u toku noći ili preranim jutarnjim buđenjem i nedostatkom sna. Osoba može imati promene u aktivnosti u vidu psihomotorne usporenosti ili uznemirenja, koncentracija može biti narušena u različitom stepenu, a anksioznost, zabrinutost, tj. strepnja može takođe biti prisutna u različitom stepenu sa prisutnom realnom opasnošću i bez nje. Često se osobe povlače iz okruženja, u različitoj meri imaju poteškoća u obavljanju dnevnih obaveza, a tegobe su im izraženije nekada ujutru, nekada uveče, a nekada nema pravila kada su najprisutnije, kao ni koja tegoba je osobi najupečatljivija. Neretko se sreće i osećanje krivice, bezvrednosti i beznadežnosti, kao i misli o samopovređivanju ili suicidu.  Isto tako, osoba može i ne mora da ima različite somatske simtome (vrtoglavicu, glavobolje, zujanje u ušima, bolove, neredovnost menstrualnog ciklusa, usporen ili ubrzan puls, usporen ili ubrzan rad creva sa pratećim nemirom u stomaku ili bez njega...). Svi navedeni simptomi nam sada jasnije približavaju da ne postoji jedna depresija, već je individualna slika veoma različita.

S druge strane, ne postoji ni jedinstven uzrok depresije. Na pojavu poremećaja utiču mnogobrojni faktori, kako biološki tako i psihosocijalni. U biološke faktore se ubrajaju genetski, hormonski, imunološki, poremećaji na nivou strukture nervnog sistema, kao i uticaj drugih somatskih oboljenja na funkcionisanje neuromreže. Među mnogobrojnim psihosocijalnim teorijama depresije izdvajaju se teorije stresa i uticaja važnih životnih događaja i/ili trauma (prvenstveno ranih trauma), egzistencijalistička i humanistička teorija, kao i kognitivna i bihevioralna teorija. Nesporan je i uticaj pola, godina, stila života, egzistencijalne prilike, partnerski status, kao i tip sredine u kojoj osoba živi i funkcioniše.

Dakle, po tipu nastanka, kliničke slike i toku poremećaja razlikuje se veliki broj depresija.

Kako razlikovati normalnu i bolesnu (patološku) tugu?

Učestalo se u opštoj komunikaciji tuga i depresija izjednačavaju. Tuga je jedno od osnovnih osećanja koje ima svoju zaštitnu i prirodnu ulogu i upravo se zanemarivanjem i neprepoznavanjem potrebe da se otuguju određeni procesi ili gubici razvija medijum za patološke procese. Biti neraspoložen ili tužan kada postoji povod je prirodan proces i podrazumeva realan gubitak nama značajnog odnosa ili osobe. Depresija je, s druge strane, bezrazložna, prenaglašena tuga ili tuga neopravdano dugog trajanja. Osoba koja tuguje nema negativnu sliku o sebi, prošlosti  i budućnosti, dok depresivna osoba negativno sagledava sebe, negativno interpretira iskustva iz prošlosti i ima pesimističan pogled na budućnost (ove tri karakteristike čine Bekov trijas).

Zašto je važno blagovremeno tražiti stručnu pomoć?

Većina nelečenih depresivnih epizoda traje između šest i 13 meseci, dok je prosečno vreme trajanja poremećaja koji je adekvatno tretiran oko tri meseca. Osobe s depresivnim poremećajem imaju i povećan rizik za razvoj još nekog od mentalnih poremećaja. Najčešće se javljaju bolesti zavisnosti, panični poremećaj, socijalna fobija i opsesivno-kompulzivni poremećaj. Pored toga, osobe koje boluju od depresije češće razvijaju različite somatske poremećaje u poređenju s opštom populacijom. Ta učestalost varira od 10 do 40%. Pacijenti sa depresivnim poremećajem znatno češće razvijaju kardiovaskularne i cerebrovaskularne poremećaje, dijabetes melitus, obezitas, sindrom iritabilnog kolona, kao i neke karcinome.

Naravno, prepoznavanje depresije i lečenje ne podrazumevaju samo medikamentozni tretman već je veoma važno promeniti strukturu svakodnevice i načina funkcionisanja koji je favorizovao razvoj poremećaja. Promene se obično postepeno sprovode, shodno stanju, kapacitetu organizma osobe i mogućnostima, u dogovoru sa stručnjakom koji sprovodi tretman. Neprepoznavanje i nepravovremeno reagovanje na simptome vodi komplikovanju depresije u hronični poremećaj uz tendenciju za vraćanje simptoma.

 

Dr Ana Munjiza, psihijatar

Institut za mentalno zdravlje, Beograd

 

Literatura:

1. Sajt SZO: https://www.who.int/mental_health/management/depression/en/ (05/08/2019)
2. Kessler RC, Bromet EJ. "The epidemiology of depression across cultures". Annual Review of Public Health. 2013; 34:119–38.
3. Sajt Američkog nacionalnog instituta za mentalno zdravlje: https://www.nimh.nih.gov/health/statistics/major-depression.shtml (5. 8. 2019)
4. Waraich P, Goldner EM, Somers JM, Hsu L. Prevalence and incidence studies of mood disorders: a systematic review of the literature. Can J Psychiatry. 2004; 49(2):124-38.
5. Eaton WW, Anthony JC, Gallo J, Cai G, Tien A, Romanoski A, Lyketsos C, Chen LS. Natural history of Diagnostic Interview Schedule/DSM-IV major depression. The Baltimore Epidemiologic Catchment Area follow-up. Archives of General Psychiatry. 1997; 54(11):993–99.
6. Kennedy N, Abbott R, Paykel ES. Longitudinal syndromal and sub-syndromal symptoms after severe depression: 10-year follow-up study. Br J Psychiatry. 2004; 184:330–6.
7. Andreasen NC, Black DW. Introductory textbook of psychiatry, 3rd edition. American Psychiatric Publishing, Inc, 2001.
8. ICD-10: The ICD-10 Classification of Mental and Behavioral Disorders. World Health Organization. 1994.
9. Beck A, Rush J, Shaw B, Emery G. Cognitive Therapy of Depression. Guilford Press. 1987.
10. Sadock B.J. & Sadock V.A. Kaplan & Sadock Synopsis of Psychiatry, 10th edition; p.579-627. Lippincott Williams &Wilkins, 2007.
11. Lloyd CE, Nouwen A, Sartorius N, Ahmed HU, Alvarez A, Bahendeka S, Basangwa D, Bobrov AE, Boden S, Bulgari V, Burti L, Chaturvedi SK, Cimino LC, Gaebel W, de Girolamo G, Gondek TM, de Braude MG, Guntupalli A, Heinze MG, Ji L, Hong X, Khan A, Kiejna A, Kokoszka A, Kamala T, Lalic NM, Lecic Tosevski D, Mankovsky B, Li M, Musau A, Müssig K, Ndetei D, Rabbani G, Srikanta SS, Starostina EG, Shevchuk M, Taj R, Vukovic O, Wölwer W, Xin Y. Prevalence and correlates of depressive disorders in people with Type 2 diabetes: results from the International Prevalence and Treatment of Diabetes and Depression (INTERPRET-DD) study, a collaborative study carried out in 14 countries. Diabet Med. 2018; 35(6):760-769.