Depresija, kao i demencija, predstavlja vrlo učestalo oboljenje koje zahteva pravovremenu dijagnozu i lečenje. Iako depresija spada u afektivne poremećaje i odlikuje se bezrazložnom tugom, gubitkom interesovanja i zadovoljstva , može biti praćena i brojnim izmenama u kogniciji i ponašanju i somatskim tegobama, koje se javljaju i kod demencije. S druge strane, demencija, koja podrazumeva nepovratni gubitak kognitivnih sposobnosti, tj. sposobnosti učenja i pamćenja u prvom planu, može biti praćena  depresijom, bilo da je reč o Alchajmerovoj, vaskularnoj demenciji, demenciji sa Levijevim telima ili demenciji u drugim bolestima (M. Parkinson, M. Huntington, prionske bolesti, sifilis...)

Oba oboljenja su uglavnom genetski uslovljena, uz znatjno modulatorno dejstvo sredinskih faktora (nepovoljni, stresogeni životni događaji ), a kod demencije dolazi do progresivnog propadanja nervnih ćelija u mozgu. Neke studije govore o depresiji kao faktoru rizika za nastanak demencije, dok druge depresiju koja neposredno prethodi demenciji smatraju prodromom bolesti. Teške, dugogodišnje depresije mogu dovesti do izvesnog kognitivog propadanja. Trećina pacijenata sa demencijom ima i depresiju. Takođe, genetska istraživanja govore u prilog postojanja alteracije posebne klase gena odgovorne za depresiju koja postoji i kod obolelih od demencije sa pridruženom depresijom i kod njihovih depresivnih rođaka, druga ističu važnost premorbidnih crta ličnosti. Studije blizanaca prednost daju sredinskim faktorima. Sličnosti postoje, ali i razlike.

Depresija danas predstavlja glavni uzrok radne i socijalne nesposobnosti u razvijenim zemljama, četvrti uzrok u svetu.

Demencija pogađa 10% stanovništva starijeg od 65 godina i 40% starijih od 85 godina.

Rano  postavljanje ispravne dijagnoze važno je za uspešno lečenje i dalji tok bolesti, jer pojedini lekovi koji se primenjuju u terapiji depresije mogu dovesti do ubrzanog kognitivnog propadanja, pogoršanja demencije i nepovoljnog toka bolesti (lekovi sa antiholinergičkim dejstvom, benzodiazepini, hipnotici).

Usporavanje toka bolesti i suzbijanje kognitivnih simptoma demencije moguće je jedino primenom lekova za demenciju koji uglavnom deluju na principu povećanja nivoa acetil-holina u mozgu.

Kod jednog broja obolelih od depresije može se javiti pseudodemencija – pad kognitivnih sposobnosti, pad funkcije pamćenja i učenja, ali se zapravo radi o gubitku motivacije i nezainteresovanosti, kao i o preokupiranosti pacijenta svojom tugom, beznađem: pažnju teško usmeravaju na spoljne stimuluse, ne trude se pri rešavanju zadatih testova. Iz istih razloga postoji oštećena sposobnost planiranja, odlučivanja, organizovanja. Ponekad i sami preuveličaju svoje teškoće s pamćenjem, prisutna je psihomotorna usporenost, dok stvarno vrlo dobro pamte stvari koje su im od značaja. Neurološki pregled daje uredan nalaz. Posle primene antidepresiva pseudodemencija se  povlači.

Za razliku od depresivnih, oboleli od demencije se trude da izvrše postavljene zadatke, ali bez uspeha. Ponekad, i sami zatečeni i postiđeni, pribegavaju šali i skretanju teme s pitanja („Što me to pitate, ko to još ne zna?! Nego...“) Primena antidepresiva kod demencije neće popraviti oštećenu kogniciju.

Kod Alchajmerove demencije prisutni su karakteristični upozoravajući znaci – teškoće u imenovanju predmeta i pojmova i razumevanju govora, teškoće u identifikaciji predmeta i pored očuvane funkcije čula, oštećena sposobnost izvođenja složenih naučenih motornih radnji (npr. oblačenje, telefoniranje), često je prisutna dezorijentisanost u vremenu. Oštećeno je kratkoročno pamćenje, što se lako može ispitati tako što se pacijentu pokažu tri predmeta, imenuju se, a zatim se posle pet minuta traži od pacijenta da ih se seti.  Takođe se koriste testovi koji procenjuju sposobnost imenovanja predmeta, biljaka, životinja… Pacijenti sa demencijom imenuju tek nekoliko. Oštećeno je i apstraktno mišljenje, dok kod depresije sve navedene funkcije ostaju očuvane. Za procenu kognitivnog statusa najčešće se koristi mini-mental test (MMSE) i test crtanja sata, dok se za procenu depresivnosti koristi Hamiltonova skala.

Takođe, depresija se češće javlja u ranijem životnom dobu u odnosu na demenciju. Poremećaji sna najčešće se javljaju u depresiji u vidu ranog jutarnjeg buđenja, dok su kod demencije prisutni inverzija sna, noćni delirijumi i teškoće usnivanja. Antidepresivi sa sedativnim dejstvom mogu regulisati san kod demencije, bez štetnih efekata na kogniciju.

U daljem toku demencije dolazi do izmene ličnosti, emocionalne nestabilnosti, lutanja, gubljenja, povređivanja i u toj  fazi  je i laicima jasno da se radi o demenciji.

Treba još jednom istaći da čak i oboleli od teške depresije imaju periode remisije kada su funkcionalni, dok je demencija progresivna bolest koja dovodi do nemogućnosti pacijenta da brine o sebi i na kraju do nepokretnosti, kome i smrtnog ishoda.

U svakom slučaju, kod sumnje bilo na depresiju, bilo na demenciju potrebno je uraditi opsežno  laboratorijsko ispitivanje, CT mozga (tomografija), MR po potrebi, u cilju isključivanja somatskih bolesti koje mogu biti osnovni uzrok (hipotireoza, kardiovaskularne, endokrine, metaboličke bolesti, tumori, hematomi, hidrocefalus...) i u cilju dokazivanja organskih promena moždanog supstrata.


Dr Ksenija Tepić Ristić, psihijatar

Zavod za smeštaj odraslih lica „Male pčelice“ Kragujevac

 

LITERATURA:

Serge Gauthier, Cliveballard (Lundbeck Institute). Menagment of Dementia

Raymond W.Lam, Hiram Mok. Depression

Kaplan&Sadock’s. Sinopsis of Psychiatry