Prirodno je da ljudi u vanrednim okolnostima reaguju različitim neprijatnim osećanjima. U početku smo bili uplašeni zbog nedovoljno informacija o virusu, onda se javila zabrinutost, pa smo pravili zalihe i tako osetili neku sigurnost, onda se javila teskoba, pa dosada, ravnodušnost, ljutnja… Međutim, takve emotivne reakcije nisu znak gubljenja mentalnog zdravlja.
Strah je prirodna reakcija na realnu opasnost, dakle, ako smo u realnoj opasnosti, dolazi do tzv. bori se ili beži reakcije, pri čemu sledi niz fizioloških reakcija koje omogućavaju povećani protok krvi u mišićima, povećan pritisak, ubrzan rad srca, veće količine šećera u krvi, što daje organizmu dodatnu energiju. Povećava se i mišićna tenzija kako bi reakcije mogle biti brže i jače. Generalno, organizam se priprema za borbu ili bežanje od opasnosti, sve u svrhu opstanka jedinke.


Izolacija, redukcija kontakata i socijalna distanca postali su naša svakodnevica i termini koje više puta čujemo u toku dana. Stalno se dobijaju nove informacije o stopama zaraženosti, smrtnosti, potencijalnim opasnostima, o onima koji su uspeli da se izbore s virusom ili koji su, nažalost, tu bitku izgubili. Zdravstveni radnici na prvoj liniji fronta postali su junaci našeg doba, neko kome svake večeri aplaudiramo sa terasa i dajemo podršku. Često dobijamo i poruke sa raznih strana: „Nemojte širiti paniku.“ Sve to na običnog čoveka stvara dodatni pritisak, svakodnevni stres koji se svakodnevno, malo pomalo, akumulira i s obzirom na novonastale uslove života u izolaciji, dovodi do ponašanja koje ne prepoznajemo kao sastavni deo svoje ličnosti. S druge strane, s obzirom na to da su nam dojučerašnje prijateljske komunikacije uskraćene, nemamo ni sa kim da podelimo svoje dileme i strahove. Hvatamo sebe kako na Guglu tražimo tekstove koji bi nam eventualno olakšali ili razjasnili nedoumice, no, to često dovodi do još veće konfuzije. Iako laici, postajemo „eksperti“ za epidemiologiju i medicinsku terminologiju koja nam se svakodnevo servira sa malih ekrana, pa neretko hvatamo sebe kako računamo stope zaraženih i obolelih na osnovu brojki koje vidimo na konferencijama kriznog štaba. U očima tih ljudi, čije izveštaje o stanju pandemije u zemlji pomno pratimo svakoga dana, tražimo optimizam, slamku spasa i nadu da će se ta neizvesnost jednom okončati.
Neizvesnost u kriznim situacijama za jedinku i društvo, a pandemija kovida 19 sigurno to i jeste, zajednički je imenilac svih naših strahova i nadanja. Kada bismo znali koliko će dugo to stanje trajati, ili bar približno kada će se videti kraj, mnogo bismo lakše prihvatili realnost i borili se sa njom. Svaki čovek raspolaže adaptivnim mehanizmima prevladavanja stresa koji u kiznim situacijama dolaze do punog izražaja. Količina psihičke energije kojom jedinka raspolaže i ima kapacitet da je uloži u adaptaciju je individualna karakteristika svakoga od nas i, nažalost, ograničenih je kapaciteta. Neizvesnost je upravo ta karika koja će, zavisno od osobe do osobe, pre ili kasnije dovesti do tačke loma, kada se kapaciteti za normalne adaptivne reakcije iscrpljuju i u prvi plan izbijaju neki novi simptomi, dotad neprepoznatljivi za sebe i za okolinu, koji nas plaše, pa pomišljamo da smo psihički ozbiljno oboleli.


Najčešće su to simptomi iz kruga anksioznih i depresivnih poremećaja, koji imaju težnju da se prepliću i prave začarani krug. S obzirom na to da je i stručna pomoć ograničena u novonastalim uslovima, čovek se neretko oseća bespomoćno, beznadežno i gubi sposobnost da racionalno rasuđuje. Loše vesti i predviđanja iz medija i od bliskih osoba samo produbljuju već postojeće strahove. Nesanica kao prateći simptom narušava dnevni ritam. Tako izlaz iz ovog začaranog kruga izgleda kao presecanje Gordijevog čvora. U želji da nas mnoge teorije zavere koje plasiraju društvene mreže ne odvedu u budućnost gde ćemo postati „čipovani androidi“, najbolje je vratiti se korak unazad i krenuti iz početka.


Možda je ova kriza šansa da sebe bolje upoznamo, naučimo da se bolje borimo sa sopstvenim strahovima i izađemo zreliji i snažniji za nova iskušenja ovakvog tipa koja nas sigiurno očekuju u budućnosti. Moderni čovek i savremeno društvo prate i savremene bolesti. Pandemije nisu ništa novo, novi su samo sojevi virusa ,koji se takođe bore za preživljavanje. Izgleda da im je uloga, između ostalog, da se jednom u sto godina “povampire”, okupiraju nas i opomenu da smo ipak samo ljudi, mnogo manje moćni pred prirodom nego što mislimo da jesmo. I da je planeta Zemlja naš dom koji takođe ima ograničene resurse.

Razlika između straha, anksioznosti i panike

Za razliku od straha, koji je naš evolucioni pratilac, prisutan i kod životinja i kod ljudi u situacijama realne opasnosti, anksioznost nas uvlači u svoj tamni vilajet. Kada smo anksiozni, nama se dešava ista fiziološka reakcija kao kada doživljavamo strah, ali tada okidač nije realna opasnost, već naša katastrofična interpretacija situacije. Neko možda i nije siguran da ju je upoznao, već je pre svestan nekih neprijatnih senzacija kao što su nedostatak vazduha, preznojavanje, ubrzan rad srca, pečenje u želucu. Anksioznost nije samo u našem telu već i u našim mislima, kada nam govori da nam se bliži kraj, da su to što osećamo znaci sigurne smrti ili ludila. Taman kad smo pomislili da se primirila, anksioznost se vraća, stalno nam lebdi tu negde iznad glave, te moramo permanentno biti u stanju povišene budnosti za nadolazeću opasnost, koja u ovom slučaju nije realna.
Dakle, strah je vezan za sadašnjost i realnu opasnost. Anksioznost je vezana za budućnost i zamišljenu opasnost. Čovek koji je anksiozan stalno sebi postavlja pitanje „Šta ako…“


Panika ili panični napad je preplavljivanje anksioznošću, gde je intenzitet fizioloških i psiholoških reakcija znatno viši, dok je trajanje ograničeno. Iako će pacijent najpre potražiti spas pozivajući hitnu pomoć, ovo je situacija kada psihijatar neophodno treba da se uključi u proces lečenja.
Poremećaji raspoloženja, posebno depresije, mogu se javiti češće kod ljudi koji su i ranije bili skloni ovakvom reagovanju i gde je vanredna situacija okidač za ovakav mentalni poremećaj. Dok su gorenavedeni poremećaji iz anksioznog kruga češći tokom samog trajanja krize, poremećaji raspoloženja pojavljuju se nešto kasnije. Čovek u situaciji same krize crpe sve svoje resurse da se odbrani od realne, odnosno preteće opasnosti. Depresija i simptomi koji je prate – poremećaji spavanja, brojni somatizacioni poremećaji koji su ekvivalent depresivnosti ,javiće se kada sve prođe, tj. po prestanku krizne situacije, kada osoba nije u stanju da se konsoliduje, kada se previše iscrpela koristeći mehanizme odbrane tokom samog trajanja vanredne situacije. Tako se može govoriti o reaktivnom depresivnom poremećaju nakon prestanka realne opasnosti. On je ograničenog trajanja, često se povlači i bez posebne terapije ako postoji adekvatna socijalna podrška, no ne etko, ako simptomi teže da se održavaju ili produbljuju, neophodno je obratiti se za pomoć stručnjaku.


Kako prevazići aktuelnu krizu i šta nas očekuje u budućnosti
Niko od nas ne zna šta će biti sutra, dokle će sve to da traje. Za početak treba postaviti neke ciljeve i napraviti prioritete. Šta nam je u sadašnjem trenutku napotrebnije – podrška, saosećanje, oslonac, pomoć, hrabrost...
Nemamo svi iste startne pozicije, nažalost. Nije svejedno da li ste stari, hronično bolesni, podstanari, samohrani roditelji, preti li vam možda gubitak posla ili egzistencije, radite li u bolnici i izloženi ste infekciji, izgubili ste prijatelja ili bliskog člana porodice u ovoj pandemiji… Mnoštvo je razloga.
Čak i ako ste pre pojave epidemije bili zdravi i lako izlazili na kraj s novim situacijama, mogućnost nošenja sa novonastalom krizom nije ista.


Vodite se sledećim savetima, tj. preporukama:
1. Fokusirajte se na ono što je u vašoj moći.
2. Informišite se iz pouzdanih izvora i budite umereni u tome. Informacije su važne, no, ukoliko ih previše konzumirate, možete stalno potpirivati onu vatru anksioznosti i panike koju smo prethodno opisali.
3. Strukturišite vreme u toku dana. S obzirom na to da većina građana vreme provodi velikim delom kod kuće, planiranje vremena je od velikog značaja. Obavezno uvedite fizičku aktivnost kao sastavni deo dana, sada imate mnogo besplatnih onlajn sadržaja sa odličnim treninzima. Sve ove aktivnosti pomoći će vam da skrenete pažnju i smanjite nivo anksioznosti.
4. Kontakti s prijateljima i porodicom. Ovo je vreme kada su neophodni kontakt i međusobna podrška. Ovi kontakti se danas mogu održavati virtuelno i to je velika prednost. Zato ne odustajte od svog društvenog života ,samo ga modifikujte s obzirom na trenutno stanje.
5. Relaksacija. Kada je prisutna stalna anksioznost, važno je uvođenje vežbi relaksacije kako bi se opšta uznemirenost i mišićna tenzija koja se pritom stvara smanjila. Predlažemo vam da na dnevnom nivuo upotrebljavate tehniku progresivne mišićne relaksacije koju možete naći na internetu.
6. Ne odustajte od humora. I u teškim vremenima smeh i pričanje šala uvek su bili relaksirajući. Smeh donosi radost i zadovoljstvo, pospešuje bliskost između osoba koje tu šalu dele.
7. Ne ustručavajte se da potražite stručnu pomoć. Ako tegobe o kojima smo govorili i pored uloženih napora ne jenjavaju ili pak dobijaju na intenzitetu, potražite pomoć stručnjaka. U našoj zemlji mnogo zdravstvenih institucija koje se bave zaštitom mentalnog zdravlja objavilo je u medijima SOS telefone i linkove preko kojih se može komunicirati sa stručnjacima iz ove oblasti. Takođe, u uslovima vanrednog stanja, iako radi na restriktivni način, psihijatrijska služba je ipak dostupna.


Literatura:
1. Jakovljevic M., Bjedov S., Jaksic N., Jakovljevic I. COVID-19 Pandemia and Public and Global Mental Health From the Perspective of Global Health Securit. Psychiatr Danub. 2020; 32(1):6.-14.
2. Freeman M. P. COVID-19 From a Psychiatry Perspective: Meeting the Challenges. J Clin Psychiatry. 2020;81(2):20 ed13358.
3. Shalev D., Shapiro P. Epidemic Psychiatry: The Opportunities and Challenges of COVID-19. Gen Hosp Psychiatry 2020; 64: 68-71.