Hepatitis B je virusno zapaljenje jetre uzokovano virusom hepatitisa B (HBV). Ova infekcija može proticati kao akutna (novonastala) ili hronična bolest jetre. Rasprostranjenost HBV infekcije varira od regiona do regiona i kreće se od 0,1% do čak 20%. Procenjuje se da oko jedne trećine celokupne svetske populacije ima neke od pokazatelja preležane ili aktivne infekcije. Ovi pokazatelji (virusni markeri) se otkrivaju testiranjem krvi što spada u rutinsku dijagnostiku. Procenjuje se da u svetu oko 350 miliona ljudi ima hroničnu B infekciju od kojih 1 milion umre svake godine od posledica ove bolesti.

Virus hepatitisa B je otkriven 1965 godine i prvobitno je dobio naziv Australija antigen jer je njegovo prisustvo prvi put otkriveno u krvi australijskog Aboridžina. Od otkrića virusa do danas načinjeni su značajni pomaci u dijagnostici, zaštiti I lečenju. Najznačajniji prodor je napravljen 1980 godine uvodjenjem vakcine potiv B hepatitisa, a dvadesetak godina kasnije i uvodjenjem moćnih antivirusnih lekova. Ova dostignuća su doprinela smanjenju broja novobolelih koji je u stalnom padu naročito u zemljama gde se sprovodi obavezna vakcinacija dece protiv B hepatitisa.

Putevi prenosa

Hepatitis B virusna infekcija se može preneti u situacijama kada ozledjena koža ili sluznica dodje u kontakt sa virusom. To se može desti prilikom transfuzija krvi i krvnih derivata, seksualnim putem, korišćenjem nepropisno sterilisanog medicinskog pribora, tetovažom, pedikirom, pirsingom, manikirom, stomatološkim, ginekološkim i hirurškim intervencijama, sa majke na dete tokom porodjaja, razmenom pribora za ličnu higijenu (makazice, grickalice za nokte, brijači, četkice za zube) i razmenom špriceva među korisnicima psihoaktivnih supstanci.

Akutni B hepatitis

Novonastalo (akutno) zapaljenje jetre uzrokovano hepatitis B virusom može proticati bez tegoba kod oko 70% bolesnika, te može biti neprepoznatljivo kako za samog bolesnika tako i za okolinu. Ukoliko ima simptoma oni variraju od veoma blage do fatalne bolesti sa smrtnim ishodom. Akutni virusni hepatitis B je sistemska infekcija koja zahvata uglavnom jetru a karakteriše se žutom prebojenošću kože, oštećenjem jetrinih ćelija I povećanjem nivoa enzima jetre (ALT i AST) u serumu.
Za postavljanje dijagnoze se koriste tzv. serološki testovi (ELISA).
Potvrdu dijagnoze predstavlja prisustvo HBsAg i anti HBcIgM antitela u serumu. Akutni B hepatitis nastaje obično izmedju 1. I 4. meseca od  kontakta sa virusom. U prvim danima bolesti osoba može imati nespecifične tegobe kao što je povišena temperatura, ospa po koži, bolovi u zglobovima. U daljem toku dolazi do pojave tipičnih odlika kao što je žuta prebojenost kože i vidljivih sluznica, muka, gadjenje na hranu, malaksalost nelagodnost ispod desnog rebarnog luka.
Ovi simptomi  iščezavaju kod većine bolesnika nakon 1-3 meseca. Ishod akutnog B hepatitisa može biti ozdravljenje, smrt ili prelazak u hronični oblik bolesti. Smrtni ishod je redak i dešava se u 0,1-0,5% bolesnika. Procenat prelaska u hronicitet se razlikuje zavisno od uzrasta bolesnika. Kod odraslih stopa prelaska u hronicitet iznosi oko 5% dok je kod novorodjenčadi  90%. Primena antivirusne terapije nije neophodna u blagoj nekomplikovanoj bolesti.
Antivirusna terapija (direktno delujući antivirusni lekovi) se može razmatrati u slučajevima bolesnika sa teškom ili produženom formom bolesti, kod bolesnika sa udruženom infekcijom (HCV, HIV), kod onih koji već imaju neku drugu hroničnu bolest jetre i kod bolesnika sa oslabljenim imunološkim odgovorom. Preporučuje se testiranje svih ukućana na prisustvo površinskog  antigena B virusa (HBsAg) i vakcinacija onih koji su negativni. Nakon preležane akutne faze bolesti virus ostaje u organizmu pod trajnom imunološkom kontrolom ukoliko se radi o bolesnicima koji su ozdravili. Uspostavljanje imunog statusa nakon preležanog akutnog B hepatitisa se potvrdjuje postojanjem antitela na površinski antigen B virusa (anti HBs antitela).

Hronični B hepatitis

Hronični B hepatitis je zapaljenje jetre koje traje duže od 6 meseci nakon preležane akutne faze bolesti, a odlikuje se stalnim umnožavanjem virusa u krvi (potvrdjuje se prisustvom HBsAg i HBV DNK u serumu) i oštećenjem jetrinih ćelija. Kombinacija ovih procesa pogoduje razvoju fibroze (ožiljnog, nefunkcionalnog  tkiva u jetri). Stepen fibroze je najznačajniji činilac  za procenu težine bolesti. Što je stepen fibroze izraženiji to je bolest bliža krajnjem stadijumu, a to je ciroza i karcinom. Stepen fibroze se procenjuje histološkim pregledom tkiva jetre dobijenog biopsijom ili neinvazivnim procedurama kao što su fibrosken jetre i fibrotest. Prirodni tok bolesti je odredjen odnosom izmedju virusnog umnožavanja I imunološkog odgovora bolesnika. U početnim stadijumima bolesti tegobe su retke ili nespecifične (zamor, malaksalost). Odlika hroničnog B hepatitisa je da dugo godina ne daje nikakve tegobe iako progresivno narušava funkciju jetre. Bolest  najčešće ostaje neprepoznata i samim tim nelečena. U najvećem boju slučajeva značajne kliničke tegobe će se razviti tek kada bolest toliko uznapreduje da dodje do pojave tečnosti u trbuhu (tzv.dekompenzacija). Virus se najčešće otkriva slučajno (pri dobrovoljnom davanju krvi ili rutinskom testiranju) ili kada je bolest već uznapredovala do ciroze ili karcinoma pa su tada tegobe i znaci bolesti očigledni.

Lečenje

Cilj lečenja hroničnog B hepatitisa je prevencija nastanka ciroze i karcinoma jetre uz poboljšanje kvaliteta života. Kvalitetno lečenje podrazumeva trajno zaustavljanje umnožavanja virusa i postizanje održive stabilne kontrole bolesti u cilju sprečavanja prerane smrti. Ovi ciljevi se postižu primenom antivirusne teapije. Lečenje hroničnog B hepatitisa je za većinu bolesnika doživotno i ima ne samo klinički već i veliki epidemiološki značaj jer se time smanjuje mogućnost širenja infekcije. Visok onkogeni potencijal HBV nalaže ranu i brzu terapijsku intervenciju u cilju uspostavljanja kontrole nad HBV infekcijom. Ranim terapijskim pristupom se smanjuje udeo bolesnika sa odmaklom bolešću jetre (teška fibroza, ciroza, karcinom),  zaustavlja napredovanje bolesti, smanjuje broj komplikacija (krvarenje iz proširenih vena jednjaka, teške po život opasne infekcije), i omogućava normalan porodični i profesionalni život. Za lečenje HBV infekcije postoje 2 klase lekova:

1)   imunomodulatorni lekovi- (pegilovani interferon alfa)

2)  analozi nukelozida i nukleotida (lamivudin, telbivudin, adefovir dipivoxil, entecavir i tenofovir u dva oblika-kao tenofovir disoproxil fumarat i tenofovir alafenamid fumarat)

Danas se uglavnom upotrebljavaju lekovi iz klase analoga nukleozida i nukleotida zbog boljeg bezbednosnog profila i jednostavne primene. Imunomodulatorni protokol se koristi za manji broj pacijenata sa specifičnim karakteristikama bolesti. Svi pacijenti koji imaju prisutan virus u krvi (HBV DNK dokazan PCR tehnikom) su kandidati za primenu antivirusne terapije. Da li će i kada terapija biti započeta zavisi od sledećih kriterijuma:

1) nivo HBV DNK u serumu

2) povišen nivo ALT

3) histološke promene u tkivu jetre

Odluku o započinjanju terapije donosi nadležni hepatolog imajući u vidu pored navedenih kriterjuma uzrast bolesnika, prirustvo drugih oboljenja i ekstrahepatičkih manifestacija HBV infekcije, stadijum bolesti, porodičnu istoriju (prisustvo karcinoma  i ciroze jetre u porodici).

Prevencija

Hepatitis B virusna infekcija se može efikasno sprečiti primenom vakcine. Vakcinacija je obavezna za svu novorodjenu decu i obavlja se odmah po rodjenju primenom 3 doze vakcine po šemi: 0,1,6 meseci. Ukoliko majka ima HBV infekciju novorodjenče pored vakcine treba da dobije i hiperimuni globulin u dozi od 0,06ml/kg telesne težine. Odrasle osobe koje nisu vakcinisane, a u potencijalnom su riziku od infekcije (profesionalni rizik, povreda, rizičan kontakt sa inficiranom osobom Itd.) ,treba da dobiju vakcinu i hiperimuni globulin.

Prof.dr Jasmina Simonović Babić, KCS-Klinika za infektivne i tropske bolesti