Švedski lekar, specijalista dermatologije Afzelijus prvi je opisao promenu na koži nakon ujeda krpelja 1910. godine. On je tu promenu nazvao Erythema chronicum migrans. Prvi izveštaj o ovome u SAD potiče od lekara iz Viskonsina, koga je krpelj ujeo dok je bio u lovu, i taj izveštaj potiče iz 1970. godine. Sredinom sedamdesetih godina prošlog veka kod dosta dece i odraslih iz oblasti Lajm, Old Lajm i Hadam, država  Konektikat javili su se ponovljeni ataci bolesti sa simetrično uvećanim zglobovima sa bolom i oticanjem istih  kojima je često prethodila crvenkasta  promena na koži u vidu prstena sa središnjim rasvetljenjem. Erythema migrans nastaje u prvim danima i nedelji nakon ujeda krpelja i  ostaje nekoliko nedelja do mesec dana, što predstavlja prvi stadijum bolesti.

Ova bolest je nazvana Lyme artritis, a kasnije je nazvana lajmska bolest (M. Lyme).

Krpelj Ixodes dammini je označen kao vektor (prenosilac) lajmske bolesti 1979. godine.

Godine 1981. Vili Bergdorfer izolovao je lajmsku spirohetu iz krpelja.

Dve godine kasnije dve odvojene grupe su kultivisale Borelia burgdorferi iz pacijenata obolelih od lajmske bolesti. Ljudi se najčešće zaraze (ujede ih krpelj) u kasno proleće i rano leto. Slično sifilisu, invazija centralnog nervnog sistema (CNS) na početku izaziva meningitis (upalu moždanih ovojnica). U nemačkoj literaturi opisuje se Fruhsommer (rani letnji)  meningoencephalomyelitis (FSME).

Veruje se da različiti neurološki sindromi nisu samo rezultat infekcije CNS-a B. burgdorferijem već su i posledica reakcije imunološkog sistema na ovu spirohetu i udruženi zapaljenski odgovor. Klinički, borelija može uzrokovati pored neuroloških i dermatološke, kardiovaskularne i reumatološke simptome. Spirohete aktiviraju T limfocite i indukuju produkciju citokina i autoantitela koja napadaju proteine aksonalnih produžetaka  nervnih ćelija i samih nervnih ćelija, kao i komponente mijelinskog omotača nervnih ćelija.

Klinička slika: Neurološke manifestacije lajmske bolesti se klasično dele na rane i kasne.

Rani sindrom ili drugi stadijum bolesti uključuje limfocitni meningitis, oduzetost nerva lica (facijalnog nerva), ređe n. abducensa  i drugih kranijalnih nerava i upalu kičmenih korenova i perifernih  nerava (radikuloneuritis), što uzrokuje pojavu bolova na trupu ili ekstremitetima.

Kasni sindrom ili treći stadijum bolesti  uključuje senzorimotornu polineuropatiju, encefalopatiju i progresivni  encefalomijelitis. Kao kod sifilisa može doći do vaskulitisa, što može imati za posledicu promene na moždanim krvnim sudovima i moždani udar.

Meningitis: Znaci i simptomi meningitisa mogu se razvijati dok je karakteristična kožna promena još uvek prisutna i tipično se dešava unutar dvanaest nedelja infekcije. Pacijenti se žale na glavobolju i umor, jak bol između lopatica, bol u mišićima i zglobovima. Ispitivanjem likvora evidentira se povećanje limfocita sa normalnom koncentracijom glukoze uz blago do umereno povećanje koncentracije proteina. U likvoru se registruju  antitela na boreliju burgdorferi u 50 do 90 odsto slučajeva.

Najkorisniji test za dijagnostiku bolesti je ELISA test i ispitivanje cerebrospinalne tečnosti – likvora. Najvažnije je dokazivanje postojanja antitela IgM frakcije. Sveža infekcija se dokazuje postojanjem IgM antitela. Povišeni titar IgG pokazuje na raniji kontakt s borelijom.

Kod pacijenata sa parezom facijalnog nerva i normalnim nalazom u likvoru bolest se tretira oralno doksiciklinom 100 mg dva puta dnevno dve nedelje.

Pacijenti sa povećanjem limfocita u likvoru u hroničnom trećem stadijumu bolesti treba da budu tretirani intravenski ceftriaksonom dve do četiri nedelje ili visokim dozama penicilina.

Meningitis i meningoencefalitis se karakterišu glavoboljom, blagom prikočenošću vrata, malaksalošću, hroničnim umorom i pospanošću.

Radikuloneuritis se karakteriše jakim, dubokim i dosadnim bolom u distribuciji  radikularnog nerva sa gubitkom senzibiliteta, slabošću ekstremiteta, sniženjem refleksa (hiporefleksijom), padom stopala i sl.

Znaci upale kičmene moždine (mijelitis) su nemogućnost kontrole sfinktera sa pojavom patoloških refleksa na donjim ekstremitetima i slabošću ekstremiteta, moguća je i kvadripareza (slabost ili oduzetost svih ekstremiteta).

Encefalopatija:

Blago konfuzno stanje, problem s memorijom, smetnje koncentracije, usporenost misaonog toka, malaksalost.

Senzomotorna poliradikuloneuropatija se odlikuje trnjenjem u završnim segmentima ekstremiteta po tipu čarapa i rukavica. Mogu biti prisutni bolovi u distribuciji vratnih, grudnih i slabinsko-krsnih dermatoma.Ovaj sindrom se razlikuje od bolnog sindroma radikuloneuritisa, koji se dešava unutar nekoliko nedelja od početka infekcije.

Mada pacijenti se sa hroničnom radikulopatijom žale na bol, on je slabiji od bola kod akutnog radikuloneuritisa.

Encefalomijelitis:

Veoma retko kasni neurološki sindrom može zahvatiti belu masu mozga i kičmene moždine  i može navesti na postojanje sumnje da se radi o pacijentu obolelom od multiple skleroze.

 

Reference:

  1. Christopher G.Goetz, Textbook of Clinical Neurology, third edition
  2. Werner Hacke, Neurologie, 14 auflage
  3. Adams Victors, Priciples of Neurology, 10th edition