Demencija je progresivna bolest koja dovodi do gubitka mentalnih sposobnosti. Obuhvata grupu razlčitih stanja koja narušavaju normalno kognitivno (saznajno) funkcionisanje i ponašanje ljudi, što remeti njihove svakodnevne aktivnosti.
Zastupljene su promene u pamćenju, operativnim funkcijama kao što su planiranje, procena, rešavanje zadataka, koncentracija, pažnja, rasuđivanje, donošenje odluka, kao i snalaženje u prostoru, govoru, ponašanju i raspoloženju. Početak bolesti je postepen i simptomi su u početku blagi i neprimetni. Pogoršanje je sporo i na kraju rezultira potpunim gubitkom svakodnevnih veština, te osoba postaje zavisna od drugih u svemu.
Alchajmer demencija (AD) najčešća je i čini oko 70% svih demencija. Neki oblici demencije mogu biti nasledni. Oko jedne trećina osoba koje su obolele od najčešćeg tipa demecije, Alchajmerove, ima člana porodice koji ima ili je imao ovu bolest, ali veliki broj njih nema slučajeve demencije. Nasledni rizik postoji ukoliko najmanje tri člana porodice u dve ili više uzastopnih generacija ima ili je imalo ovu bolest.
Prema proceni grupe stručnjaka iz 2005, oko 24 miliona ljudi je tada patilo od demencije, sa 4,6 miliona novih slučajeva koji su se svake godine povećavali. Svakako postoji trend porasta broja starije populacije te se predviđa da će se za 20 godina broj ljudi koji su pogođeni demencijom skoro udvostručiti. Zastrašujuće predviđanje kaže da će do 2050. godine oko 115 miliona ljudi patiti od ove bolesti i da će jedna od 85 osoba biti dementna. Finansijski eksperti su procenili da se u Sjedinjenim Američkim Državama godišnje na zbrinjavanje demencija potroši između 159 I 215 milijardi dolara, što premašuje troškove za lečenje malignih i kardiovaskularnih bolesti. U Republici Srbiji, koja ima 7,2 miliona stanovnika, 17,5% osoba je starije od 65 godina, a procenjeno je da 80.000 ljudi boluje od demencije. Demencije predstavljaju jedan od najznačajnijih savremenih javno-zdravstvenih problema
S obzirom na to da je nedovoljno poznato šta uzrokuje demecije i uz činjenicu da je efekat terapija relativno skroman, znanje o rizičnim faktorima je značajno. Povećani rizik od bolesti pokazao je povezanost s godinama života, prisustvom blagog kognitivnog oštećenja, porodičnom manifestacijom bolesti, faktorima vaskularnog rizika i traumatskom povredom mozga. Identifikacija rizičnih populacija ostavlja prostor za preventivne mere i neuroprotektivne strategije. Veći rizik za pojavu demencije imaju žene, osobe koje su imale traumu glave i oni kod kojih bolest postoji u porodici. Svi dobro znamo da zasad nije poznat nijedan faktor rizika kao direktan (siguran) uzrok demencije, ali postoji način da se smanji potencijalni rizik od nastanka demencije.
Među zaštitnim faktorima je naglašen koncept „kognitivne zaštite“. Pojedinci sa intelektualno obogaćenim životnim stilovima, kao što su oni sa visokim obrazovnim i profesionalnim dostignućima, imaju smanjen rizik za pojavu simptoma demencije. Mediteranska dijeta, kao i redovna fizička aktivnost takođe imaju zaštitni efekat i povezani su sa smanjenim rizikom progresije od blagog kognitivnog oštećenja do Alchajmerove demencije.
Oko 15% dementnih osoba ima šansu da se pod uticajem adekvatne terapije delimično, a nekada i u potpunosti oporavi. To se odnosi na one demencije čiji uzrok je zapaljenski, toksični, metabolički ili tumorski. Zato je važno brzo identifikovati uzrok lečivih demencija, a u tom cilju sprovodi se rutinski protokol: nalazi komplentne krvne sllike, sedimentacije, elektroliti, urea, kreatinin, urin, nivo vitamina B12, folne kiseline, hormone štitne žlezde, testovi za HIV i lues, kao i EKG i RTG pluća.

Faktori rizika

Osim starosti, pozitivnog porodičnog opterećenja za Alchajmerovu demenciju, kao faktori rizika za razvoj bolesti izdvojeni su i cerebrovaskularna bolest i sa njom udruženi faktori (uključujući hipertenziju i dijabetes), hronični upalni procesi, traumatska povreda mozga i nizak obrazovni nivo obolelog.
Najčešći faktori rizika su genetičke (mutacije na 1, 14 i 21 hromozomu i prisutnost APOE 4 gena), vaskularne (arterijska hipertenzija, šećerna bolest, gojaznost, kardiovaskularne bolesti, pušenje i alkohol) i psihosocijalne (smanjena kognitivna rezerva i fizička inaktivnost) prirode.
Od ostalih faktora, manju ulogu mogu igrati ishrana, trauma glave i hormonalne promene.

Godine života se smatraju najbolje potvrđenim i najvažnijim faktorom rizika za razvoj sporadičnog oblika AD. Samo 5-10% obolelih od AD je mlađe od 60 godina.

Pušenje se pokazalo kao rizičan faktor za razvoj AD, a isti je slučaj i s prekomernom zloupotrebom alkohola. Poznata je činjenica da osobe sa dijagnozom zavisnosti od alkohola često pate i od demencije uzrokovane dugogodišnjom zloupotrebom alkohola. Osobe u srednjoj životnoj dobi zavisne od alkohola imaju oko tri puta veći rizik od razvoja demencije

Mnoge studije su povezale povišeni krvni pritisak – arterijsku hipertenziju s većim rizikom za razvoj AD kod osoba koje nisu primale adekvatnu terapiju. Kod osoba kod kojih je arterijska hipertenzija držana pod kontrolom pomoću antihipertenziva pokazano je da ovi lekovi zapravo mogu imati protektivan uticaj u slučaju razvoja demencije u kasnijoj životnoj dobi. Arterijska hipertenzija se svrstava u promenljive faktore rizika za aterosklerozu (izmenjenost krvnih sudova) koja predstavlja jedan od vodećih uzroka cerebrovaskularne bolesti.. Kognitivni deficit kod pacijenata sa demencijom negativno se odražavana kvalitet njihovog života, što ukazuje na značaj prevencije cerebrovaskularnih lezija koja se postiže, pored ostalih mera, adekvatnim regulisanjem arterijske hipertenzije.

Hiperholesterolemija, tj. povišen nivo holesterola u serumu, smatra se takođe jednim od rizičnih faktora za razvoj AD.

Veliki broj dokaza ukazuje na vezu između šećerne bolesti i Alchajmerove demencije (AD). Fak-tori koji mogu da utiču na veću učestalost nastan¬ka AD kod osoba obolelih od šećerne bolesti su sama hiperglike¬mija – povišena vrednost šećera u krvi, zatim hiperinsulinemija – povišen nivo insulina u krvi, promene moždanih krvnih sudova, kao i poremećaji u okviru metaboličkog sindroma (arte¬rijska hipertenzija, hiperlipidemija i drugo). Sve šira saznanja iz ove oblasti su od velikog zna¬čaja za razvoj budućih terapijskih i preventivnih strategija kod osoba sa DM i potencijalnim razvojem AD. Primena nefarmakoloških mera u okviru metaboličkog sindroma, kao što su redovna fizič¬ka aktivnost, odgovarajuća dijeta i drugo, može zna¬tno smanjiti rizik. Isto tako, lečenje kardiovasku¬larnih i cerebrovaskularnih bolesti ima svoje me¬sto. Dobra glikoregulacija se sve više otkriva kao značajna mera u preventivi vaskularnih i degenera¬tivnih promena u mozgu. To su, pored klasičnih pri¬stupa, i nove mere koje mogu da utiču povoljno i na očuvanje kognicije. Dalja istraživanja treba da po¬kažu koje su postojeće mere i medikamenti od najve¬ćeg značaja u ovom pogledu, ali i da razviju nove me¬tode lečenja i prevencije.

Od psihosocijalnih činilaca važnih u razvoju demencije ističe se važnost nivoa obrazovanja kod pojedinaca. Pokazano je da osobe koje imaju viši nivo obrazovanja ređe obolevaju od demencije. Takođe, smatra se da je i uključenost pojedinca u društvene obaveze važan činilac kod razvoja demencije u kasnijoj dobi, tj. istraživanja pokazuju da osobe koje imaju slabije socijalne kontakte te žive više izolovanim životom imaju i veći rizik za razvoj AD. Fizička aktivnost mogla bi imati pozitivan učinak na kognitivne sposobnosti pojedinca, tj. redovna fizička aktivnost mogla bi odgoditi pojavu simptoma demencije u starosti, a isto vredi i za mentalnu aktivnost.

Fizička aktivnost predstavlja potencijalnu pomoćnu terapiju u lečenju neurodegenerativnih oboljenja, samim tim i demencija, i ona ne samo da bi smanjila troškove lečenja već bi i doprinela poboljšanju kvaliteta života i unapređenju mentalnog zdravlja pojedinca. Stoga je neophodno usmeriti istraživanja na rasvetljavanje i razumevanje mehanizama kojima vežbanje utiče na centralni nervni sistem. Brojne studije na pacijentima ukazuju da fizička aktivnost i vežbanje dovode do poboljšanja kognitivnih funkcija, pamćenja i kvaliteta spavanja. Takođe je utvrđeno da vežbanje smanjuje rizik za razvoj demencije, ispoljava antidepresivni uticaj i poboljšava sveukupno mentalno zdravlje. Uticaj vežbanja na kognitivne procese najviše se ispoljilo u izvršnim kognitivnim funkcijama kao što su planiranje, praćenje i izvršavanje zadataka. Poznato je da sa starenjem pamćenje slabi, što se dovodi u vezu sa atrofijom mozga. Studije su pokazale da redovno aerobno vežbanje kod starijih osoba poboljšava rasuđivanje, verbalnu, prostornu memoriju i reakciono vreme. Stav da fizička aktivnost poboljšava kognitivne funkcije bez obzira na vrstu, tip i trajanje vežbanja potkrepljen je neurofiziološkim ispitivanjima kao što su elektroencefalogram (EEG), funkcionalna magnetna rezonanca (MR) i evocirani potencijali (EP).

Na povezanost između deficita pojedinih nutrijenata i poremećaja kognitivne funkcije i nekih
mentalnih oboljenja ukazuju mnogobrojna istraživanja.Zbog deficita mikronutrijenata preko dve milijarde ljudi živi ispod svojih fizičkih i mentalnih sposobnosti. Umerena kalorijska restrikcija može zaštititi mozak smanjujući oštećenje ćelijskih proteina, lipida i nukleinskih kiselina. Manje je poznato da su kod osoba sa mentalnim poremećajima prisutni i nedostaci nutrijenata, kao što su omega-3 masne kiseline, vitamini i minerali. Ishrana bogata transmasnim i zasićenim masnim kiselinama negativno utiče na kognitivnu funkciju, za razliku od ishrane bogate omega-3 masnim kiselinama.
Dugotrajan nutritivni deficit u ishrani povezuje se s depresivnim raspoloženjem, anksioznošću i kongnitivnim propadanjem. S promocijom pravilne ishrane na nivou gerijatrijske populacije, uz prevenciju deficita nutrijenata, postiže se smanjenje incidence kognitivnih oštećenja.


Dr Ana Marković

Klinika za psihijatriju KCV

Novi Sad