21. vek je doneo mnogo novih i modernih stvari, neke je potencirao i pojačao, a neke polako izbrisao i poništio. U 21. veku je generacija ljudi koji su nosili drugu polovinu 20. postala stara(ija) odnosno polako prelazila 60. godinu života. Sa zrelim godinama se poajačava i strah od bolesti, a jedan od najčešćih strahova je i onaj od demencije.

Često se, u opštoj populaciji, postavlja pitanje: Šta je to demencija?
Demencija predstavlja stečeni gubitak intelektualnih kapaciteta, sa dominantnim poremećajima pamćenja, mišljenja i ponašanja, koji značajno ometa profesionalne i svakodnevne aktivnosti.

Alchajmerova bolest je najčešći oblik demencije. zahvata delove mozga koji kontrolišu pamćenje, govor, rasuđivanje, mišljenje i ostale kognitivne funkcije.

Pogoršanje simptoma je obično sporo i neumitno i dovodi do ispada na kognitivnom planu, poremećaja ponašanja i izmena ličnosti.

Alchajmerova demencija značajno narušava svakodnevne životne aktivnosti obolelog, međutim ova bolest predstavlja udar u više sfera jer:
- značajno onesposobljava bolesnika;
- značajno onesposobljava porodicu;
- predstavljaju opterećenje za širu društvenu zajednicu.

Kada uzmemo u obzir činjenicu da aktuelna stručna literatura kaže da 6-10 % populacije posle 65. god. starosti ima neki oblik demencije (60-70% to Alchajmerova demencija) a da je prema popisu stanovništva iz 2011. godine u Srbiji evidentirano 1.778.730 osoba starijih od 60 godina, može se zaključiti da je u našoj zemlji višeod 100 000 obolelih od demencije odnosno više od 70 000 obolelih od Alchajmerove demencije. S druge strane, prema evidenciji zdravstvenih službi i evidenciji izdatih lekova kod samo 25% obolelih je postavljena adekvatna dijagnoza dok se leči svega 15%.

Zašto je to tako? Da li je neprepoznavanje bolesti i pripisivanje simptoma godinama i fiziološkom starenju razlog tome? Da li previd prave lekari primarne zdravstvene zaštite ili sama porodica obolelog? Ili pak i jedni i drugi?

Kada se postavi ovoliki broj pitanja nekome ko ovo čita prvo se javi pitanje: A kako JA da prepoznam bolesti?
Kliničku procenu svakako donosi lekar uzimajući u obzir postojeće ispade i funkcionalnost u svakodnevnom životu, a na osnovu informacija dobijenih od bolesnika i bližnjih.

Koje su to aktivnosti svakodnevnog života koje su kompromitovane i u okviru kojih se javljaju ispadi? To su pre svega: održavanje lične higijene (kupanje, umivanje, pranje,..), oblačenje i svlačenje, samostalno konzumiranje hrane, korišćenje toaleta, korišćenje prevoznih sredstava, kretanje, korišćenje aparata, rukovanje novcem,..

Da bi lekar ustanovio da postoje ispadi odnosno disfunkcionalnost u navedenim oblastima potrebno je da postavi adekvatna pitanja osobama koje su u pratnji potencijalno obolelog. Jedan od praktičnih upitnika za pratioca sadrži sledeća pitanja:
• Da li ima problema sa prisećanjem novih događaja?
• Da li se seća razgovora koje ste vodili pre nekoliko dana?
• Da li ima više teškoća u pronalaženju imena/lica?
• Da li ima problema sa plaćanjem računa i finansijama?
• Da li pravi greške pri uzimanju lekova?
• Da li ima problema u transportu u mestu u kojem živi?
Ako se dobiju tri pozitivna odgovora svakako postoji kognitivna deterioracija i potrebno je nasatviti dalja ispitivanja na demenciju.

Obzirom da se rutinski skrining testovi na demenciju ne sprovode, s razlogom se postavlja pitanje kada nekoga uopše odvesti kod lekara.
Preporuka je da, kada se primete neki od dole navedenih znakova, takvu osobo treba odvesti lekaru na stručnu procenu.
1. Gubitak pamćenja - Zaboravljanje informacija, pre svega, iz bliske prošlosti je jedan od najčešćih ranih znakova. Često se ovaj znak, pogrešno, pripisuje godinama i fiziološkom starenju. Takođe dobro sećanje stvari iz dalje prošlosti i detaljno opisivanje događaja iz daleke prošlosti znaju da zavaraju okruženje da poremećaja pamćenja uopšte nema.
2. Teškoće u obavljanju uobičajenih zadataka –Često se javljaju problemi u planiranju i obavljanju svakodnevnih aktivnosti koje je ta osoba ranije samostalno i sa lakoćom izvodila kao što je rukovanje novcem, plaćanje računa, održavanje kućnih poslova, kupovina, priprema hrane,...
3. Poteškoće u govoru – Ponekad se u ranom periodu bolesti javlja zaboravljanje najobičnijih reči ili zamenjivanje neobičnim rečima. Osoba ne može da se seti uobičajenih reči koje je do skora često koristila ili da imenuje predmete, životinje ili osobe.
4. Dezorjentacija u vremenu i prostoru- Oboleli mogu da zalutaju, ne mogu da se vrate kući čak i sa mesta na kojima su često bili, mogu da zaborave gde se nalaze, da ne prepoznaju okuženje. Ovaj znak, iako se dramatično shvata kada se desi, često ne bude dovoljan da okruženje prepozna bolest već se pripisuje trenutku slabosti.
5. Problemi sa rasuđivanjem – Ovaj rani znak podrazumeva na primer neadekvatno oblačenje (previše garderobe, oskudno ili neprilično odevanje), loše raspolaganje novcem, donošenje neracionalnih odluka koje nisu u skladu sa dotadašnjim načinom života,...
6. Problemi sa apstraktnim razmišljanjem – Vremenom počinju da se registruju poteškoće u obavljanju kompleksnih mentalnih operacija kao što je baratanje brojevima, planiranje izvršenja nekog zadatka, rešavanje novih zadataka (situacija),...
7. Zaturanje stvari – Okruženje može da primeti da ove osobe često izgube stvari koje često koriste (ključevi, zdravstvena knjižica, naočare, delovi garderobe,..). Takođe, vrlo često jedan od najranijih ispada u ponašanju je i ostavljanje stvari na neodgovarajuća mesta (npr: kvaka od vrata se nađe u tašni, fiksni telefon u fioci,...).
8. Promene u ponašanju i raspoloženju – Kod obolelih se vremenom počinju javljati nagle promene raspoloženja bez razloga. Često burno reaguju na male povode, za sitnicu mogu da se rasplaču, naljute,...
9. Promena karaktera – Ovaj rani znak podrazumeva pojavu sumnjičavosti, plašljivosti, straha. Iako toga ranije nije bilo ove osobe vremnom počinju da se plaše da ostanu same, plaše se izlaska iz kuće, postaju sumnjičavi čak i prema najbližem okruženju.
10. Gubitak inicijative –Od svih navedenih ranih znakova nažalost ovaj, iako čest i ozbiljan, se možda najkasnije i registruje jer najmanje pogađa i najmanje je stresan za okruženje. Pasivnost, prestanak obavljanja uobičajenih aktivnosti ili celodnevno sedenje ili ležanje, apatičan stav svakako za porodicu predstavlja manji stres od recimo pronalaženja šerpe u prljavom vešu ili kada ih roditelj sumnjiči da ga truju.
Kada okruženje prepozna neka od gore navedenih ponašanja potrebno je da preduzme sledeći korak a to je poseta lekaru i dalja ispitivanja jer ovo su samo znaci a definitivnu dijagnozu i terapiju ordinira za to stručno lice.


Doc dr Branimir Radmanović
Klinika za psihijatriju
Klinički centar Kragujevac