Mit o Nojevoj barci i potopu samo je jedan od načina na koji nas je Biblija opomenula da planeta može da se uruši. Moć prirode i ravnoteža koja je postignuta milenijumima nisu tako stamene i tas kataklizme lako može da pretegne, a da toga nismo ni svesni. Demografska eksplozija (1930. 2 milijarde stanovnika – 1999. 6 milijardi) pokazala je da uporedo s tim postoji i enormna potreba za energijom sa tendencijom iscprljivanja materijalnih rezervi, ali i ubrzavanja savremenog zagađenja. Čovek je istovremeno i presudan faktor u zagađenju, ali i glavna meta „ekološkog“ bumeranga. Pretpostavlja se da je „stambeni kapacitet“ Zemlje oko 13-14 milijardi ljudi. Demografija nas uči da u tome postoji i raznolikost: dve od pet osoba žive u Kini, 1950. Evropa je imala dva i po puta više stanovnika od Afrike, dok se 2050. očekuje da Afrika ima tri puta više stanovnika od Evrope. Rasipništvo u sferi korišćenja prirodnih dobara podstiče zagađenje, a nivo odgovornosti nije isti: jedan Amerikanac 25 puta negativnije utiče na okruženje od Indijca.

Aerozagađenje nema svoju jasnu definiciju. Četiri su osnovne komponente vazduha: azot 78,08%, kiseonik 20,94%, argon 0,934% i promenljiva koncetracija  vodene pare. U grupi onih koji su izraženi u ppm najzastupljeniji je ugljen-dioksid sa 360 ppm, ali sa tendencijom porasta (efekat staklene bašte). Industrijska era započeta industrijskom revolucijom konstantno narušava odnos kiseonika i ugljen-dioksida u korist poslednjeg. Sve ovo se dešava u delu koji je za naš život najznačajniji – troposferi. Ona se prostire nekih 15 km iznad površine Zemlje i ono što je bitno za zagađenje jeste da se supstance u ovom sloju mogu isprati nazad na Zemlju, kao i da ona profiliše klimu i vreme. Kao zaključak možemo da izvedemo –zagađenje predstavlja prisustvo gasova, hemijskih susptanci ili čestica koji nisu prirodni sastojci vazduha, ali mnogo realnija definicija bi bila potenciranje na koncetraciji stranih komponenti koja štetno utiče na zdravlje ljudi, bioloških sistema i ekonomije.

Izvori zagađenja su osnovna karika u lancu uticaja na vazduh. Najvažniji izvori su oni nastali procesima sagorevanja energenata (nafta i ugalj) delom u saobraćaju, delom u industriji, a čestice nastale u atmosferi najvise su posledica građevinarstva. Saobracaj zauzima oko 60% u grupi zagađivača, proizvodnja električne energije oko 16%, zagrevanje prostorija oko 14,2. Sagorevanjem derivata nafte oslobađaju se azotni oksidi, ugljen-monoksid, olovo i ugljovodonici, termoelektrane koje koriste ugalj izvor su sumpor-dioksida, pepela, metala u tragovima. Deo aerozagađenja predstavljaju  prirodni polutanti – produkti prirodnih procesa: raspadanje organskih materija, vulkani, geološki i geohemijski procesi.

Izduvni gasovi motora sa unutrašnjim sagorevanjem čine veći deo aerozagađenja. Nepotpuno sagorevanje goriva u prisustvu kiseonika ima za posledicu oslobađanje većih količina ugljen-monoiksida i ugljovodonika, posebno u gradskoj vožnji, a na otvorenom putu dominira azot-oksid. Aditivi goriva prvenstveno su na bazi olova, koje smanjuje detonaciju goriva i utice na pravilan rad motora. Fosilna goriva najviše oslobođaju sumpor-dioksid i pepeo. Posledica aviosaobracaja daje u visinama između devet i 13 kilometara najvecu koncetraciju azotnih oksida i vodene pare, što utiče na ozonski sloj. Sve ovo navedeno ima svoju raspodelu u najbližim delovima troposfere i sve promene najčešće opisujemo sa nekoliko termina: smog (kombinacija nastala od eng. reči magla i dim), vertikalne turbulencije i temparaturne inverzije. Upravo one dovode do pojave skoka temperature u prizemnim slojevima, što za posledicu ima kretanje toplog vazduha i koncetraciju agenasa u jednom prostoru danima, što dovodi do ozbiljnih zdravstvenih problema i masovnih oboljenja.

Posledice koje se odražavaju na zagađivanje atmosfere predstavljaju čitavu paletu efekata: promena svetlosnog režima i smanjenje Sunčeve energije za oko 20% u naseljima i smanjenje vidljivosti do 70%; promene koje menjaju mikroklimu gradova: niža vlažnost vazduha, veća oblačnost, smanjena brzina vetra. Globalni problem: destrukcija ozonskog sloja. Sloj ozona na visini od 27 km  apsorbuje najštetniji deo UV zračenja. Prva oštećenja su primenjena na severnoj hemisferi u projekciji Severnog pola, a najštetniji agens je grupa freona. Montrealskom deklaracijom 1987. ograničena je i zabranjena njihova upotreba sa idejom da se do 2045. potpuno izbace. Skok ugljen-dioksida, hlora i azot-oksida doveo je i do fenomena „staklenika“ i skoka temperature u prizemnim slojevima. Najvažnije posledice ovog fenomena su klimatske promene i porast nivoa okeana i mora. Ekvator–polovi su osnova strujanja vazduha i smanjenje razlike će uticati na globalne klimatske promene. Zanimljiv problem je i porast potrošnje kiseonika uz potrosnju energenata. Ako je potrosnja 1800. bila jedan,  2200. će biti, prema predviđanjima, oko 10.000.

Zadržimo se još malo na efektima zagađenja, a to su sekundarni efekti nastali kao: kisele kiše, oksidanti čiji efekat osećaju biodiverziteti, ali i građevinski materijali: krečnjak, metal, drvo...

Sve ovo ostavlja dubok utisak ugroženosti čovekove egzistencije, ali ovde sa osvrtom na zdravlje, i to na uži segment – respiratorni trakt. Dnevna potreba čoveka je 13 kg vazduha, a period od pet minuta bez njega je poguban. Zato udišemo i zagađen jer ne postoji izbor u datom trenutku. Respiratorni trakt je prvi na udaru zagađenog vazduha. Odbrambeni efekti putem trepljastog epitela, sekretornih celija omogućavaju stvaranje tankog filma na površini resp. epitela u koji se utapaju štetni polutanti, a treplje ih u jednom smeru prema napolje izbacuju. Stalna izloženost oštećuje rad treplji, povećava stvaranje sekreta, ali i menja njegovu viskoznost i čini ga gušćim, što dovodi do suženja promera, pre svega malih disajnih puteva. Reakcija glatkih mišića tih istih puteva da ih održi otvorenim dovodi do njihove hipertrofije, što dodatno smanjuje opisani lumen. Uz oštećenja sluznice, bakterijsku kolonizaciju – eto susptrata hronične opstruktivne bolesti pluća za koju se smatra da ce 2020. biti treći uzrok smrtnosti u svetu. Koncetracije teških metala, slobodnih radikala, derivata ugljovodonika najčešći su uzroci profesionalnih oboljenja pluća uz silicijumsku prašinu, a duvanski dim uz sve ovo najozbiljniji je etiopatogenetski uzrok karcinoma pluća, u čemu smo na drugom mestu po učestalosti u Evropi. Drugi imunološki mehanizmi na ćelijskom nivou, alergije i atipije, alergočestice u vazduhu kao biološki vid aerozagađenja, supstrat su za astmatične napade i alergijske rinitise. Lečenje ovih bolesti je dug, ozbiljan proces sa ne uvek dobrim ishodom i velikim stepenom invaliditeta sa ozbiljnim posledicama koji posebno opterećuje zdravstveni sistem svake zemlje. Belgija 1930, Pensilvanija 1948 (7.000 mrtvih), London 1952 (oko 4.000 mrvih) bile su ozbiljne opomene da je potrebno aktivno učestvovati u razvijanju mera kontrole i smanjenja aerozagađenja.

Dobra statistika i brojne kohortne studije i ispitivanja uočili su problem zagađenja i zdravstvene probleme podelila na akutne: učestalost umiranja u ekstremnimm danima zagađenja, posete bolnicama i bolničko lečenje, učestalost srčanih tegoba i sprečenost za rad kako u kvalitetu rada, tako i u izostajanju sa posla, izostanci iz škole, ali i drugi efekti o kojima ne razmišljamo dnevno: mala težina beba na rođenju, porođaj pre termina, deformiteti u razvoju. To su podaci višegodišnjih studija, poput HIAs studije iz 1990. – Švajcarska; CAFE–CBA između 25 evropskih zemalja, APHEIS, kreirana 1999. na posmatranju dešavanja u 23 grada sa 39 miliona stanovnika. Zaključci i pokazatelji su pokrenuli na akciju i poentirali posebno akutne probleme. Na redukciji zagađenja se baziraju nacionalni vodiči, ekonomske i naučne mogućnosti, ali postoje delanja koja su na nivou građanina. Profesionalci, pre svega lekari, utiču svojim javnim nastupima i edukacijama na mogućnost shavatanja problema i zaštite. „Unutrašnje“ zagađenje, koga se nismo doticali u ovom članku, jeste ono u našim životnim sredinama: stan, posao, duvanski dim, kotlovi, ložišta, potom blizina ili udaljenost od izvora spoljnog zagađenja – promena mesta stanovanja, doba dana kad je zagađenje najjače, prevoz, izbegavanje trčanja i šetnje, korišćenje maski i drugih oblika zaštite. Ishrana bogata voćem i povrćem, u kojoj dominiraju antioksidanti, statini u th i genetsko mapiranje vid su prevencije i smanjenja uticaja štetnih agenasa.

Globalni pristup u smanjenju emisija daje svoje efekte. Svest i promene navika, ulaganje u obnovljive izvore energije i vozila na električni ili hibridni pogon daju efekte. Italija je, na primer, ove godine u martu donela propis da se na vozila koja na merenju pokazuju vrednosti u emisiji štetnih materija preko neke visoke doze plaćaju takse od 1.500 evra, a taj iznos dobijaju vlasnici čija vozila imaju emisiju istih gasova ispod minimuma – elektropogon. Direktiva iz 2008/50/EC dovela je do smanjivanja emisije SO2, Nos (NO3), VOC – bez metana i NH3 za 63%, 41%, 40% i 17% u periodu akcije od 1990. do 2010 (Evropska unija ). Sporo, ali sa svešću da je neophodno, i naša zemlja se priključuje istom trendu.

Dr Dragan Jovančević

Pneumoftiziolog

Opšta bolnica Kraljevo


__________________________________________________________________________________________
LITERATURA:

Medina S.Plasencia A. Ballester F, et al. APHEIS: public health impact of PM 10 in 19 European cities
Epidemiol Community Health 2004;58:831-836
Air quality and haelth
Nino Kunzli, Laura Perez, Regula Rapp
European respiratory society 2010 – publikacija
M.Jablanović, P. Jakšić, K. Kosanović
Uvod u ekotoksikologiju
Univerzitet u Prištini PMF 2003.