Paranazalne šupljine (sinusi) su parne koštane šupljine smeštene u kostima glave. Pokriva ih respiratorna sluznica koja je u ovoj regiji daleko tanja nego u nosu. Ove šupljine su tesno povezane sa očnom i lobanjskom dupljom, kao sa i moždanim opnama. Postoje četiri grupe sinusa:

• Sinus maxillaris (vilični sinus) je smešten u telu gornje vilice , najveći je i postoji na rođenju.
• Sinus ethmoidalis (sitasti labirint ćelija) je paran sistem od po 8 do 10 koštanih ćelija, nalik pčelinjem saću.
• Sinus frontalis (čeoni sinus) se nalazi u čeonoj kosti. On je veoma različite veličine, od nerazvijenog sinusa do vrlo razvijenih pneumatskih prostora u čeonoj kosti, razvija se od šeste godine.
• Sfenoidalni sinus se nalazi u telu sfenoidalne (klinaste) kosti koja takođe izgrađuje lobanju.

Funkcije nosne duplje i sinusa su mnogobrojne, složene i međusobno tesno povezane. Najvažnija funkcija nosa je disanje (respiracija) a zatim: kondicioniranje udahnutog vazduha, lokalna zaštita, nazalni refleksi, fonacija i olfakcija (čulo mirisa). Nazalno disanje doprinosi pravilnom funkcionisanju lokalnog tkiva u nosu, susednih pneumatskih prostora (sinusi, srednje uvo) i udaljenih organa (pluća, srce).

Iako postoje brojne teorije, i dalje se ne zna prava uloga sinusnih šupljina u lobanji. Možemo reći da su sinusi šupljine kojih nismo ni svesni, sve do trenutka kada obole. U fiziološkim uslovima nazalnog disanja, pritisak vazduha u sinusima i srednjem uvu je jednak atmosferskom, čime se obezbeđuju povoljni uslovi za normalno funkcionisanje ovih organa .

Šta je sinuzitis i kako nastaje? Sinuzitis predstavlja zapaljenski proces sluznice koja oblaže sinuse. Mehanizam nastanka sinuzitisa je isti, ma kojim agensom da je pogođen (virus,bakterija,alergija,polip) - zatvaranje jedine komunikacije koju sinis ima sa nosnom dupljom (ostijum-otvor) dovodi do prekida strujanja vazduha, zatim do zadebljanja sluznice unutar sinusa, zatvara se komunikacija sinusa sa nosnom dupljom, obolela sluznica stvara sekret koji ne može da se eliminiše, što rezultuje bolom, otokom, punoćom i sekrecijom iz nosa.
Prema toku oboljenja deli se na akutni i hronični, a prema uzrastu obolelog na sinuzitis odraslih i sinuzitis kod dece.

Uzrok i nastanak upale. Upala sinusa može biti izazvana infektivnim agensima (virusi, bakterije, gljivice), alergijskim reakcijama, traumom, kao i kombinacijom dva ili više uzročnih faktora.

U najvećem broju slučajeva, sinuzitis predstavlja inicijalno virusnu infekciju na koju se nadovezuje bakterijska infekcija, koja nastaje progresijom zapaljenskog procesa iz nosa (rinogeni put-ćešće) ili iz korena zuba (dentogeni put-ređe). Najčešći uzročnici su aerobne bakterije (Streptococcus pneumoniae, Haemophillus influenzae; Staphilococcus aureus, Escherichia coli), dok su uzročnici dentogenog sinnuzitisa anaerobni mikroorganizmi. Mikotični sinuzitis je po pravilu izazvan sojevima gljivice Aspergillus a ređe gčljivicama iz roda Candida. Što se tiče alergijskih reakcija najčešće se javljaju kao reakcija na inhalacionei neke nutritivne alergene i alergijske reakcije na gljivice. Sinuzitis može nastati i kao posledica traume sluznice sinusa naglim promenama atmosferskog pritiska (barotraumatski sinuzitis), što se može desiti kod letenja avionom i kod ronilaca. U nastajanju hroničnih formi sinuzitisa, značajno je sadejstvo predisponirajućih faktora u koje spadaju sva stanja koja nepovoljno utiču na drenažu i ventilaciju sinusa preko njihovih prirodnih otvora u nosu i stanja koja oštećuju odbranu respiratorne sluznice.

Klinička slika sinuzitisa kod odraslih. Bolesnici sa akutnim sinuzitisom se žale na osećaj pritiska i bola u predelu zahvaćenog sinusa, začepljenost nosa i izbacivanje gustog žutog ili zelenog mukopurulentnog sekreta. Usled postnazalne drenaže („slivanja“ iz nosa u grlo), postoje smetnje od strane ždrela – pečenje, otežano gutanje i uporni kašalj. Može se pojaviti otok mekih tkiva iznad zahvaćenog sinusa. Prisutna je i glavobolja različitog stepena i povišena telesna temperatura. Česta karakteristika je i osećaj pritiska iznad zahvaćenog sinusa koji se pojačava pri saginjanju glave. Kod hroničnog sinuzitisa glavni klinički simptomi i znaci jesu uporna zapušenost nosa i dugotrajna purulentna nazalna sekrecija, poremećaji mirisa, zapušenost u ušima, znaci hronične upale ždrela ili grkljana, i dugotrajan nadražajni kašalj. Česta je jutarnja glavobolja a bol i pritisak se javljaju u akutnim egzacerbacijama hronične bolesti.

Klinička slika sinuzitisa kod dec. Najčešće oboljenje sinusa kod odojčadi i male dece do tri godine je etmoidoantritis. On se može javiti u dve forme: Atipični (okultni, latentni) sinuzitis je češća forma. Odlikuje ga atipična klinička manifestacija, koja proizilazi iz činjenice da kod dece nijedovoljno izražena razlika između akutnog rinitisa s jedne strane, i akutnog, rekurentnog i hroničnog sinuzitisa sa druge strane. Dok akutni rinitis traje 7 do 10 dana, ostavljajući kao jedini rezidualni znak noćni kašalj, kod okultnog sinuzitisa postoji perzistencija respiratornih simptoma posle desetog dana bolesti, a po kvalitetu i intenzitetu su slični simptomima nekomplikovanog rinitisa. Tipični sinuzitis je klinički jasno manifestovan, ali je znatno ređi. Karakterišu ga simptomi koji perzistiraju duže od deset dana i čiji intenzitet znatno premašuje intenzitet simptoma kod nekomplikovane virusne infekcije gornjeg respiratornog trakta.

Dijagnoza. Anamneza tj. informacije koje doktor dobija od pacijenta, a zatim otorinolaringološki pregled sa posebnom pažnjom na prednju i zadnju rinoskopiju kao i fleksibilna ili rigidna endoskopiji nosa, su obično dovolje za postavljenja dijagnoze. Od vizuelizacionih metoda najčešće se koriste klasičan snimak paranazalnih sinusa, kompjuterizovana tomografija (CT snimak) i manje - magnetna rezonanca. Za dijagnostiku uzročnika upale potrebno je uraditi mikrobiološki pregled sekreta (bris nosa i ždrela) i imunološko – alergološke analize. Rutinske analize krvi mogu biti korisne za brzu procenu da li se radi o bakterijskoj, virusnoj ili alergijskoj osnovi sinuzitisa.

Terapija. Konzervativno lečenje - Indikovano je kod svih tipova sinuzitisa u inicijalnom stadijumu. Tu spada medikamentna terapija (antimikrobna, antialergijska, vazokonstriktorna i kortikosteroidna), aspiracija sekret. Do dobijanja rezultata mikrobiološke analize i antibiograma, indikovana je upotreba antibiotika širokog spektra, a kod dentogenih sinuzitisa treba dodati i antibiotik sa dejstvom na anaerbne mikroorganizme, kao i stomatološka sanacija obolelog zuba. U ranom stadijumu akutnog sinuzitisa, kada je drenaža sinusa kompromitovana velikim otocima sluznice nosa i sinusa, neophodno je smanjiti otok ukapavanjem vazokonstriktornih kapi u nos. Lokalnu terapiju kortikosteroidima treba primenjivati u selektovanim slučajevima zbog njihovog antiedematoznog i antiinflamatornog efekta, a njihovu sistemsku primenu svakako treba ograničiti na rezistentne forme bolesti i urgentne situacije. Ukoliko je sekret gust i teško se odstranjuje, mogu se upotrebiti rastvori morske soli, i primeniti sekretolitici. Kod dokazanih alergijskih reakcija primenjuje se antialergijska terapija. Hirurško lečenje se primenjuje u slučaju akutnih i hroničnih sinuzitisa koji ne reaguju na adekvatnu konzervativnu terapiju, prete komplikacijama ili su već doveli do njih. Osnovni princip hirurgije jeste da se moraju otvoriti i drenirati svi zahvaćeni sinusi, a kod komplikacija sinuzitisa i sve sekundarne gnojne kolekcije (apscesi). Hirurško lečenje podrazumeva metode endoskopske hirurgije(FESS funkcionalna endoskopska sinus hirurgija) a klasične operacije su rezervisane samo u slučajevima maligniteta i traume. Endoskopska hirurgija sinusa podrazumeva sistem složenih postupaka koji se izvodi kroz nos pod kontrolom endoskopa. Cilj je da se restaurira drenaža i ventilacija sinusa kroz njihove prirodne otvore .

Sprečavanje nastanka sinuzitisa se postiže poboljšanjem uslova životne i radne sredine (osunčane, dobro provetrene prostorije odgovaraluće vlažnosti), antimikrobna prevencija (antivirusne i antibakterijske vakcine), saniranje žarišta infekcije (zubi, desni, krajnici), ispiranje nosnih šupljina mlakim fiziološkim rastvorom, kao i mere hirurške korekcije ventilacije sinusa (operacija krive nosne pregrade, polipa, uvećanih krajnika) koji mogu kompromitovati normalno disanje kroz nos.

Dr Ivan Đorđević
Upravnik Bolinice za ORL
KBC „Dr Dragiša Mišović“