Procene SZO da će depresija do 2020. na globalnom nivou biti na drugom mestu u ukupnom rangiranju oboljenja obistinile su se. A značaj antidepresiva postao izuzetan.

Ali i stigma koja perzistira.

Večita  pitanje i dileme. Razmišljanje gde je granica između stavova – ukoliko uopšte postoji. Da li uzeti lek ili pokušati bez njega? Da li je lek neophodan, ako jeste, da li je znak slabosti ili stvarne  bolesti? Koliko dugo ga treba uzimati? Ako je stanje bolje, da li je od leka ili bi se ono svakako spontano popravilo?

Svakodnevni susreti s pacijentima, njihovim tugama, brigama, strahovima, vrlo teško se odlučuju da dođu, najčešće pod pritiskom ili na nagovor, bojažljivo tvrdeći da nije trebalo. Strahuju šta se dešava, da li im je potrebna pomoć i kakva. Strah da se ne pročuje da je „lud“, kao i strepnja da se nešto zaista dešava i da nešto nije u redu, i posle svega olakšanje jer mu je bolje. Taj put od strepnje do olakšanja biva nekad lakši, nekad teži, a često pretežak zbog nastojanja da stanje u koje zapadne pacijent pokušamo da prevaziđemo na najlakši, najbrži i njima najprihvatljiviji način.

Dolazak sa stavom: „Meni nije ništa, ali moji smatraju da treba da dođem“, uz jasan otpor prema lekovima, jedan je od najtežih pokušaja. Tokom intervjua pokušavamo da definišemo stanje, uzroke, kao i moguće terapijske intervencije. Uglavnom pacijent insisitira da pokuša sam ili da „to“ rešimo razgovorima. Intervenišemo u skladu s trenutnom procenom: nekada insisitiramo na terapiji, a nekada (ako je procena takva) ipak idemo po volji pacijenta. Jer tuga nije neminovno znak bolesti, ali ako je ipak nešto više... On se ubrzo vraća, bez poboljšanja (možda i lošijeg stanja), nezainteresovan, bez samopouzdanja i apetita, nema sna, teško mu je, ne funkcioniše ni u porodici, niti van nje. Još uvek, ali daleko manje, u otporu je da je LEK (antidepresiv) ipak rešenje!!! Počinje da razmišlja da mu je zaista potrebna pomoć u vidu lekova i prihvata je, ali s velikim oprezom i bezbroj pitanja: kako lek deluje, da li će i kada će mu biti bolje, koja su neželjena dejstva, da li dolazi do zavisnosti. Još se rukovodi mišlju da je uzimanje lekova dominantno znak slabosti, a ne bolesti, i to dodatno pogoršava stanje mentalnog zdravlja. Ipak prihvata da je uzimanje antidepresiva neophodno. Prvih dana, uz češće dolaske na kontrolu, iznošenje neželjenih dejstava kao argumente da se s terapijom ipak ne nastavi. Molimo za strpljenje (kao motiv) obrazlažući iskustveno neželjena dejstva podnošljivim i prolaznim. Prihvata, razume. Ponavljaju se dileme, nesigurnost i potreba za potvrdom da je sve u redu i da će biti bolje. Nakon više od desetak dana biva već drugačiji, više ne postavlja pitanje terapije i počinje da priznaje da lek ipak deluje i da mu je malo bolje. Postepeno počinje da se stabilizuje, da postaje funkcionalniji u porodici, na poslu, u socijalnom životu. I to traje... Do trenutka kada ulazimo u fazu šta dalje, do kada, da li prekinuti i kako. Možda je ipak SIGURNIJE da nastavi, lakše mu je, daje mu osećaj sigurnosti,...

I tako se vraćamo na početak da damo odgovor na pitanje da li je antidepresiv lek ili sigurnost. Pomogne nam da budemo bolji, želimo da ga zadržimo da bismo bili sigurni da se stanje zbog kojeg se pacijent javio neće ponoviti. Sigurniji smo uz lek. Verujemo da je s njim bolje.

  

ZAKLJUČAK

Uvek treba da se potrudimo da damo sve od sebe, ali ako ne ide, ANTIDEPRESIVI su tu, i kao LEK i kao SIGURNOST!

  

Literatura:

1) Lečić-Toševski, D. i sar.: Nacionalni vodič dobre kliničke prakse

2) I.Timotijević: Psihofarmakoterapija

3) The New England Journal of medicine