Dismorfofobija ili telesna dismorfija je ozbiljan psihički poremećaj koji karakteriše doživljaj obolele osobe da su delovi njenog tela neadekvatni, deformisani, ružni, iako je u realnosti nedostatak koji preokupira osobu zapravo jedva vidljiv ili čak i ne postoji. Najčešće su to lice i glava, od toga koža (73%), kosa (56%) i nos (37%). Svaki deo tela može biti predmet preokupacije u jednom trenutku i tokom bolesti fokus na delove tela koji izazivaju nezadovoljstvo i očaj može se menjati. Neke osobe su preokupirane celokupnim izgledom tela. Tada govorimo o mišićnoj dismorfiji, obliku dismorfofobije u kojem postoji verovanje osobe da je njeno telo premalo, sitno ili u mišićnom smislu neadekvatno.

Klinička slika dismorfofobije
Prema nekim podacima, približno 40% osoba obolelih od dismorfofobije razmišlja o „ružnim“ delovima tela tri do osam sati u toku dana, a 25% njih više od osam sati dnevno. Ruminacije o tome se izuzetno teško kontrolišu i obolela osoba ih teško podnosi. Obolele osobe smatraju da druge osobe vide njihove nedostake i da im se podsmevaju i rugaju. Zbog svega navedenog kod ovih osoba se često javljaju psihičke smetnje: anksioznost, depresivnost, gubitak volje, izolacija, osećanje odbačenosti, više osećaju sramotu, poniženje, nisko samopoštovanje. Bolest u velikoj meri remeti psihosocijalno funkcionisanje i znatno narušava kvalitet života obolelih. Ove osobe često imaju suicidalne misli, pa i pokušaje suicida. Određeni podaci ukazuju da je čak 30% pacijenata sa dismorfofobijom imalo pokušaj suicida. Telesna oštećenja nisu retka kod obolelih: kožne promene, gubitak kose – kao posledica pipanja, grebanja i čupanja.

Ove osobe ispoljavaju repetitivno, vremenski veoma ispunjeno i kompulzivno ponašanje:
• Često upoređuju svoj izgled sa izgledom drugih, proveravaju svoj izgled u ogledalu, od drugih traže razuveravanje o tome kako izgledaju, a s druge strane insistiraju na ružnoći svog izgleda.
• Sprovode rigorozne dijete, vežbaju.
• Kupuju i koriste razne kozmetičke preparate ili pak zahtevaju razne kozmetičke i hirurške tretmane.

Epidemiološke karakteristike dismorfofobije
Epidemiološka ispitivanja ukazuju na to da je dismorfofobija relativno često oboljenje. Češće se javlja u odnosu na oboljenja kao što su shizofrenija ili anoreksija nervoza. Najveći broj studija ukazuje na to da je trenutna prevalenca u opštoj populaciji od 0,7 do 2,4%.

Dismorfofobija se najčešće javlja u periodu od 15 do 30 godina, nešto češće kod žena. Kliničke karakteristike poremećaja su slične kod muškaraca i žena, iako je primećeno postojanje određenih razlika. Žene se više fokusiraju na izgled kukova i delove lica, kao i telesnu masu, imaju tendenciju da šminkom prekrivaju nedostatke i kao komorbiditet česta je bulimija nervoza. S druge strane, muškarci su uglavnom preokupirani telesnom građom, svojim genitalijama i gubitkom kose, neretko zloupotrebljavaju alkohol. Osobe muškog pola sa mišićnom dismorfijom često zloupotrebljavaju steroide.

Dismorfofobija kao dijagnostički entitet
Uprkos ranom opisu bolesti (italijanski lekar Enriko Morseli naziva ovaj poremećaj dismorfofobija i opisuje ga još 1891), može se reći da je suštinski interes za ovaj psihijatrijski poremećaj primećen tek u poslednjih nekoliko decenija. Dijagnostički entitet dismorfofobije se s vremenom menjao. Prema DSM-4, klasifikuje se kao oboljenje u kategoriji somatoformnih poremećaja, dok je prema DSM-5 dijagnoza u okviru opsesivno-kompulzivnih i povezanih poremećaja. Prema MKB-10, dismorfofobija je klasifikovana kao vrsta hipohondrijskog poremećaja zajedno sa hipohondrijazom u somatoformnim poremećajima.

Komorbiditeti i diferencijalna dijagnoza
Veliki broj ovih pacijenata ima i druge psihijatrijske poremećaje, najčešće depresiju major. Takođe su kao komorbiditeti prisutni i socijalna fobija, opsesivno-kompulzivni poremećaji i psihotični poremećaji. Dismorfofobija je česta i kod osoba koje boluju od poremećaja ishrane. Diferencijalno, dijagnostički u obzir dolaze: depresija, socijalna fobija, agorafobija, panični poremećaj, izbegavajući poremećaj ličnosti i shizofrenija.

Terapija dismorfofobije
Podaci iz retrospektivnih studija ukazuju na to da ako se bolest ne leči, obično poprima hronični tok. Teže dolazi do postizanja remisije u slučajevima dužeg trajanja bolesti, postojanja izražene simptomatologije, kao i u slučaju prisustva poremećaja ličnosti kao komorbiditeta. U lečenju dismorfofobije primenjuju se farmakoterapija i psihoterapija. Od lekova se izdvaja grupa SSRI (selektivni inhibitori preuzimanja serotonina), koja dovodi do redukcije simptomatologije kod barem 50% pacijenata sa BDD. Često je potrebna dugotrajna terapija. Dodavanje antipsihotika, pre svega atipičnih, može dovesti do poboljšanog odgovora kod pacijenata sa deluzijama, kao i kod rezistentnih slučajeva. Određene studije preporučuju kombinovanu primenu farmakoterapije i psihoterapije, naročito kod pacijenata sa težom kliničkom slikom i idejama suicida.


LITERATURA

1. Pope HG, Jr., Gruber AJ, Choi P, Olivardia R, Phillips KA. Muscle dysmorphia: an underrecognized form of body dysmorphic disorder.Psychosomatics. 1997;38:548-57.

2. Pope CG, Pope HG, Menard W, Fay C, Olivardia R, Phillips KA. Clinical features of muscle dysmorphia among males with body dysmorphic disorder. Body Image. 2005;2:395-400.

3. Didie ER, Menard W, Stern AP, Phillips KA. Occupational functioning and impairment in adults with body dysmorphic disorder. Compr Psychiatry.2008;24:26-8.

4. Phillips KA, McElroy SL, Keck PE, Pope HG, Hudson JI. A comparison of delusional and nondelusional body dysmorphic disorder in 100 cases.Psychopharmacol Bull. 1994;30:179-86.

5. Phillips KA. The Broken Mirror: Understanding and Treating Body DysmorphicDisorder(2nd ed, revised). New York, NY: Oxford University Press; 2005.
6. Conrado LA, Hounie AG, Diniz JB, Fossaluza V, Torres AR, Miguel EC, et al. Body dysmorphic disorder among dermatological patients: Prevalence and clinical features. J Am Acad Dermtol. 2010;63:235–43.
7. Phillips KA. Body Dysmorphic Disorder. In: Hudek R, Dougherty DD, editors. Clinical obsessive-compulsive disorders in adults and children. New York: Cambridge University Press; 2011. pp. 191–206.
8. Phillips KA, Diaz SF: Gender differences in body dysmorphic disorder.J Nerv Ment Dis.1997; 185:570–7.
9. American Psychiatric Association. Diagnostic and statistical manual of mental disorders: DSM-IV-TR. Washington, DC:American Psychiatric Association;2003.
10. American Psychiatric Association. Diagnostic and statistical manual of mental disorders:DSM-5.5thed.Washington, DC:American Psychiatric Publishing;2013.
11. Faravelli C, Salvatori S, Galassi F, Aiazzi L, Drei C, Cabras P. Epidemiology of somatoform disorders: a community survey in Florence. Soc Psychiatry Psychiatr Epidemiol. 1997;32:24-9.
12. Koran LM, Abujaoude E, Large MD, Serpe RT. The prevalence of body dysmorphic disorder in the United States adult population. CNS Spectr.2008;13:316-22.
13. Otto MW, Wilhelm S, Cohen LS, Harlow BL. Prevalence of body dysmorphic disorder in a community sample of women. Am J Psychiatry.2001;158:2061-3.
14. Rief W, Buhlmann U, Wilhelm S, Borkenhagen A, Brahler E. The prevalence of body dysmorphic disorder: a population-based survey. Psychol Med. 2006;36:877-85.
15. Veale D, Boocock A, Gournay K, Dryden W, Shah F, Willson R, et al. Body dysmorphic disorder. A survey of fifty cases. Br J Psychiatry. 1996;169:196–201.