Inteligencija, kao jedna od psihičkih osobina, predstavlja sposobnost razlikovanja bitnog od nebitnog, sposobnost shvatanja i razumevanja redosleda, sposobnost shvatanja problema i pronalaženja rešenja, sposobnost snalaženja u novim situacijama. Suštinski, to je kompleksna sposobnost da se rezonuje logično, da se bukvalno prevede u apstraktno, sposobnost da se mentalno adaptiramo u novim životnim ulogama. U svojoj osnovi je genetski definisana (određena nasleđem), ali i, u znatnoj meri, oblikovana okolinom (vaspitanjem, odgajanjem i prilivom informacija). U isto vreme, inteligencija predstavlja opštu sposobnost (G faktor) koja joj omogućuje sticanje znanja u bilo kojoj oblasti i ovladavanje njim, i specifične sposobnosti (S faktori), koje definišu posebne obdarenosti za određene oblasti.

U mozgu nema posebnih centara inteligencije, niti je ona povezana s njegovom težinom ili veličinom. Isključivo je uslovljena brojem međuneuronskih sinapsi.

Poremećaji inteligencije
Intelektualni deficiti su poremećaji inteligencije. Dele se na primarne (mentalne retardacije) i sekundarne maloumnosti (demencije).

Mentalne retardacije
Primarne maloumnosti su oštećenja nastala urođeno ili u najranijem detinjstvu. MKB 10 definiše ovaj poremećaj kao stanje zaustavljenog ili nepotpunog psihičkog razvoja, koje se karakteriše oštećenjem onih sposobnosti koje se pojavljuju tokom razvojnog perioda i koje doprinose opštem nivou inteligencije (kognitivne, govorne , motorne i socijalne sposobnosti). Zaostalost se može javiti samostalno ili sa drugim psihičkim ili fizičkim poremećajima.

Klasifikacija umne zaostalosti
IQ – koeficijent inteligencije (odnos između umnog i kalendarskog uzrasta puta 100).
– 90–110 prosečna inteligencija
– 70–90 fiziološka tupost
– 50–69 laka duševna zaostalost
- 35–49 umerena duševna zaostalost
- 20–34 teška duševna zaostalost
- Ispod 20 poena duboka duševna zaostalost.

Etipatogeneza
Uzroci nastanka mogu biti različiti:
- genetski faktori (Daunov sindrom, fragilni iks hromozom, fenilketonurija)
- prenatalni faktori (izloženost infekcijama: CMV, toksoplazma, rubeola, treponema, i intoksikacijama)
- komplikacije trudnoće (toksemija, malnutricija, anemija, teratogeni efekti lekova)
- stečeni poremećaji nakon rođenja (cerebralna infekcija, traume glave).

Epidemiologija
Prevalenca poremećaja u opštoj populaciji je 3%. Češća je kod muškog pola nego kod ženskog u odnosu 1,5:1.

Klinička slika
Laka mentalna retardacija
Debilnost, najblaži oblik, čini 85% populacije obolelih. Prisutno je oštećenje svih kvaliteta inteligencije, zastupljeno konkretno mišljenje, preopširni su, sugestibilni. Većina može da brine o osnovnim životnim potrebama (ishrana, oblačenje, kontrola sfinktera, higijena), često pohađaju specijalne škole, mogu da se obuče za jednostavne poslove i da rade pod nadzorom drugih.

Umerena mentalna retardacija
Imbecilnost, čini oko 10 % populacije obolelih. Rano se uočava da dete kasni u psihomotornom razvoju, kasno prohoda, progovori. Vrlo retko su sposobni za samostalan život u kasnijem dobu, uglavnom drugi brinu o njima i njihovim potrebama celog života. Mogu da se odbrane od elementarnih nepogoda.

Teška mentalna zaostalost
Idiotija, čini je oko 3–4 % populacije obolelih. Nisu sposobni za samostalan život, ne mogu se odbraniti od elementarnih nepogoda, puštaju neartikulisane glasove, imaju degenerativne stigmate. Uglavnom žive u specijalnim ustanovama.

Dijagnoza i diferencijalna dijagnoza
Postavlja se na osnovu razvojne anamneze, somatskog, neurološkog pregleda, laboratorijskih testova, psihološke i defektološke procene, provere sluha, vida. Diferencijalna dijagnoza odnosi se na senzorna oštećenja, loše psihosocijalne okolnosti, specifične razvojne poremećaje, psihoze sa početkom u ranom detinjstvu.

Lečenje
Sve terapijske metode odnose se na ublažavanje ili sprečavanje simptoma. Koriste se gotovo sve vrste psihofarmaka u zavisnosti od trenutne kliničke slike (antipsihotici, psihostabilizatori, antidepresivi, sedativi, hipnotici). Sa terapijskim protokolima počinje se veoma polako, sa malim dozama farmaka, postepenim povećavanjem, jer su ovi pacijenti osetljivi i brzo odreaguju na psihijatrijsku paletu lekova.

Praktični problemi organizacije života i nege mentalno retardiranih osoba
Teže mentalno retardirane osobe se čuvaju i neguju u specijalnim zavodima. Glavni protagonisti njihove organizacije su defektolozi i socijalni radnici. Psihijatri intervenišu kada ispoljavaju neke psihijatrijske fenomene koji zahtevaju medikamentoznu terapiju, anksioznost, agresivnost, strah, nesanicu.

Lakše i umereno retardirane osobe ostaju u porodici, sa roditeljima, braćom i sestrama. Oni brinu o takvoj deci i maksimalnim zalaganjem pokušavaju da nadoknade defekt sa kojim je dete rođeno. Sva ispitivanja i dostignuća defektologije i psihijatrije pokazuju da se blagovremenim i pojačanim angažovanjem može mnogo postići na socijalno-edukativnom planu!! Iz tog razloga je veoma bitan rad s roditeljima i njihova edukacija, što doprinosi smanjenju osećanja neverice i krivice, kao i boljem, lakšem i srećnijem funkcionisanju cele porodice.

Zaključak
Prema najnovijim shvatanjima, mentalna retardacija nije bolest u klasičnom smislu reči, već označava stepen funkcionisanja jedne osobe ispod kulturnih i socijalnih normi u određenoj sredini i u određeno vreme. To je medicinski, psihološki, vaspitni i socijalni problem.
Odnos društva prema mentalno zaostalim osobama odražava stepen njegovog socijalnog i kulturnog razvoja!!


Literatura:
1. Klinička psihijatrija, prof. dr Jovan Marić, Beograd, 2004.
2. Psihijatrija, udžbenik za studente medicine, prof. dr M. JašovićGašić, prof. dr Dušica Lečić Toševski i saradnici, Beograd, 2007.
3. Psihofarmakoterapija, prof. dr Ivana Timotijević, Beograd, 2011.