Ustanove za zbrinjavanje mentalno obolelih lica su ustanove socijalne zaštite u nadležnosti Ministarstva za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja. Namena je smeštaj, boravak i medicinski tretman osoba koje zbog posledica mentalne bolesti ne mogu  da funkcionišu u sopstvenom socijalnom okruženju. Najčešće su to pacijenti  oboleli od psihoza (shizofrenije – F20, shizoafektivne psihoze – F25 itd.), bolesti koje imaju hroničan tok, progresivna i trajna oštećenja u svim sferama funkcionisanja ličnosti. Dolazak u instituciju podrazumeva da je osoba najčešće više od decenije lečena u psihijatrijskim bolnicama, s brojnim pogoršanjima bolesti, posledicama I istorijom hospitalizacija. Ovakvi pacijenti suočavaju se često s ozbiljnim problemima prihvatanja svoje bolesti i neophodnosti lečenja. U tom smislu pacijenti su skloni izbegavanju ili prekidu terapije, što može uzrokovati kasni početak lečenja i stalno prisutne otpore uzimanju lekova.

Zbog rane onesposobljenosti za rad korisnici institucija ovog tipa obično su u kategoriji osoba koje nemaju novčana primanja i mogućnosti učešća u finansiranju lečenja, pa su im dostupni samo lekovi koji se obezbeđuju preko fonda za zdravstvo. To u velikoj meri limitira primenu novijih ili skupljih lekova. Lečenje ovih pacijenata otežano je i zbog činjenice da se najčešće radi o ljudima srednje i starije životne dobi s dugogodišnjom istorijom uzimanja lekova ne samo za psihijatrijske bolesti nego i za druge pridružene hronične bolesti. Vrlo često se susrećemo s pacijentima koji pored mentalne bolesti imaju dijabetes, hipertenziju, hroničnu opstruktivnu bolest pluća, posledice tuberkuloze, a to uključuje moguća oštećenja želuca, jetre, bubrega, poremećaje metabolizma, razvoj tolerancije na lekove itd.  Boravak u ustanovi traje i dvadeset i više godina i podrazumeva sve aktivnosti i brigu za lečenje preloma, postoperativnu negu, lečenje malignih bolesti koje se sprovodi u odgovarajućim ustanovama. To dodatno komplikuje terapiju, jer se mora voditi računa o kombinovanju lekova, nuspojavama, osetljivosti takvih pacijenata. Mora se napomenuti i problem nedostatka parenteralnih oblika psihijatrijskih lekova koji su vazni za akutno zbrinjavanje teških pogoršanja bolesti, ograničen izbor depo preparata koji su važni i komforni za pacijente s lošom komplijansom. 

 S obzirom na to da je dom za duševno obolela lica „1. oktobar“ iz Starog Leca organizovan kao socijalna ustanova, najvažniji zdravstveni resursi (broj zdravstvenih radnika, lekara) nisu dovoljni. Sama ustanova nema adekvatne dijagnostičke mogućnosti, nema sopstvenu laboratoriju, rendgen, a zbog udaljenosti od gradskih centara za ove potrebe mora se prelaziti dvadeset do pedeset kilometara. Iako ustanove ovog tipa imaju razvijene tzv. radne terapije u cilju očuvanja i razvijanja preostalih mentalnih kapaciteta pacijenata, to najčešće nije dovoljno, a samo okruženje nije podsticajno, s obzirom na to da je reč o izolovanim zajednicama mentalno obolelih s retkim kontaktima sa spoljnim svetom. Samim tim onemogućena je prava socijalna rehabilitacija,  koja bi bila najvažnija nakon što se pacijent dovede u stanje poboljšanja, remisije bolesti.

Ipak, mora se reći da, uz sve teškoće i u datim uslovima, činimo sve da korisnicima omogućimo maksimalno dobre uslove za život i lečenje. Velike napore činimo u borbi za destigmatizaciju naših korisnika kao duševno obolelih. Pomažemo i podstičemo angažovanje i saradnju rodbine i bliskih osoba, otvarajući mogućnost da mentalno obolela osoba ponovo nađe svoje mesto i vrati se u svoju sredinu.