Demencija je stečeno, postojano stanje globalnog opadanja postojećih funkcija. Može nastati u bilo kom životnom dobu, ali prvenstveno pogađa starije (oko 5% između 65. i 74. godine i 40% starijih od 84 godine). Ona je razlog odlaska u institucionalni smeštaj, tj. staračke domove, u više od 50% slučajeva. U svetu ima oko 50 miliona obolelih od demencije, smatra se da je samo polovina dijagnostikovana, a da je još manji broj adekvatno lečen. Procenjuje se da se u našoj zemlji taj broj kreće između 140.000 do 200.000 ljudi.

Demencija se može podeliti na nekoliko načina:

  1. po etiologiji (degenerativna i nedegenerativna)
  2. neuropsihološka klasifikacija (kortikalna, subkortikalna i kortiko-supkortikalna)
  3. reverzibilna i ireverzibilna demencije.

Glavne vrste su Alchajmerova demencija, vaskularna demencija, demencija Levijevih tela, frontotemporalna demencija. Postoje i drugi poremećaji koji su povezani s demencijom, kao što su Parkinsonova bolest, Hantingtonova horea, progresivna supranuklearna paraliza, neurosifilis. Zapravo, bilo koji poremećaj može pogoršati kognitivno oštećenje kod bolesnika s demencijom. Takođe, promene s kognicijom nastaju sa starenjem, ali one ne predstavljaju demenciju. Tu je od izuzetne važnosti napraviti distinkciju, odnosno klasifikovati demenciju u odnosu na starenje kao fiziološki proces ili pak u odnosu na neki psihijatrijski poremećaj kao što je depresija.

Često se depresija i demencija paralelno razvijaju i zato je potrebno potražiti stručnu pomoć, tj. pregled lekara specijaliste, psihijatra ili neurologa.

Pored poremećaja kognicije, u demenciji se razvijaju promene ličnosti i promene ponašanja. Sveukupno navedene promene dovode do poremećaja u opštoj funkcionalnosti, kada su potrebni nadzor nad bolesnikom i lečenje.

Nemedikamentozno lečenje

Lečenje bolesnika obolelih od demencije potrebno je započeti što ranije, kako bi se duže održalo postojeće stanje i sprečio nastanak komplikacija.

Demencija jeste progresivna bolest, ali brzina progresije je individualna i zavisi od uzroka. Uz primenu nemedikamentoznog pristupa bolesniku, duže se održava funkcionalnost i odlaže institucionalni smeštaj.

Najpre bi trebalo takvom bolesniku omogućiti bezbedno okruženje (ravan prostor zbog eventualnih padova, udaljiti uređaje koji mogu dovesti do nezgoda), uvesti rutinu u svakodnevnim aktivnostima, kao i vreme uzimanja obroka i terapije. Soba bi trebalo da bude osvetljena i da sadrži senzorne stimulanse, radio, televiziju, noćno osvetljenje da bi se sačuvala orijentacija i usmerila pažnja. U tome pomaže postavljanje na vidnim mestima velikih kalendara i satova. Sve promene u okruženju, uključujući prostor ili ljude, zahtevaju izvesno vreme u prilagođavanju. Ukoliko su promene neophodne, potrebno je pripremiti bolesnika na njih blagim pristupom i jednostavnim obrazloženjem kako bi se izbegle stresne reakcije i na taj način pogoršanje simptoma. Takođe je od izuzetne važnosti održavati blagu fizičku aktivnost, kojom se umanjuje nemir, poboljšava ravnoteža i održava kardiovaskularni tonus. Vežbe su blagorodne i za bolje spavanje. Za održavanje konverzacijskih i interpersonalnih veština potrebno je potkrepljivati socijalizaciju, što više grupnih aktivnosti, pa i grupne terapije. Razne psihološke metode, kao što je grupna terapija, odnosno prisećanje i međusobna komunikacija, duže podražava socijalnu inteligenciju.

Sve aktivnosti trebalo bi da budu prijatne, stimulišuće, dok je potrebno izbegavati preveliku potrebu za odlukama ili previše izazova, što može dovesti do izvesne nesigurnosti i uznemirenosti.

U sklopu nemedikamentoznog pristupa u lečenju demencije izuzetno je važna podrška negovateljima obolelih od demencije. Tu najpre spada edukacija članova porodice o toku i prognozi bolesti, psihoedukacija o simptomima bolesti, što doprinosi razumevanju bolesnika, njegovih potreba, načina ophođenja i zbrinjavanja, odnosno suočavanja s dijagnozom obolelog člana porodice. Negovatelji, članovi porodice treba da nauče da sa njima komuniciraju na emotivnom nivou i tako prepoznaju njihove potrebe. Obolele osobe zbog oslabljene kontrole emocija imaju česte poremećaje ponašanja, halucinacije ispoljavaju ne tako retko i agresiju, bilo usmerenu ka sebi ili okolini. O 90% obolelih kod nas brine član porodice, te je procena da uz svaku dementnu osobu pate još tri do četiri osobe (porodica). Poslednjih godina je zabeležen porast smeštenih dementnih osoba u staračke domove upravo zbog prevelikih obaveza porodice, ali i psihičke iscrpljenosti.

Najvažnije je kao i kod svih bolesti uticati na prevenciju demencije, a u toj prevenciji važnu ulogu ima zdrav način života, koji uključuje umerenu fizičku aktivnost, zdravu ishranu i održavanje društvenih kontakata, što svakako smanjuje šanse za razvoj demencije, ali i drugih hroničnih bolesti.

 Literatura:

  1. ANNUAL REVIEW OF GERONTOLOGY AND GERIATRICS (V.21) V.Cristofalo 2001
  2. HANDBOOK OF THE BIOLOGY OF AGING E.Masoro/S.Austad (Editors) 2001
  3. Tucić, N, Matić, Gordana : O genima I ljudima, Centar za primenjenu psihologiju, Beograd 2002.
  4. Jagsch C. Wo stehen wir in der Behandlung mit Antidementia. Antidemetive therapie bei kognitiven Symptomen und Verhaltensstorungen bei Demenz, Leiter Gerontopsychiatrie/ Alterspsyshiatrie, Jahresbericht 2010. Landesnervenklinik Sigmund Freud Graz; 2011
  5. Lezak, Muriel Deutsch (1995). Neuropsychological assessment. Oxford [Oxfordshire]: Oxford University Press. ISBN 978-0-19-509031-4.
  6. Ageing and Society, ISSN: 1710-1107; ISSN: 0714-9808, Cambridge University Press, Cambridge.
  7. Ribera Casado JM. The history of geriatric medicine. The present: Problems and opportunities. European Geriatric Medicine.2012;3: 228–32.
  8. Comfort A. (1956): Ageing: the biology of senescence. Routledge & Kegan Paul, London.
  9. Mitchell SL,Teno JM,Miller SC, Mor V. A national study of the location of death for older persons with dementia. J Am Geriatr Soc.2005.