Shizofrenija predstavlja ozbiljan, ali lečiv mentalni poremećaj (ili grupu poremećaja) koji pripada grupi psihotičnih poremećaja i može znatno da utiče na socijalno funkcionisanje pacijenta, njegove porodične relacije i kvalitet života, kao i da ostavi trajne i značajne posledice.

Jedna od 100 osoba iz opšte populacije pod rizikom je da oboli. Ovaj mentalni poremećaj po pravilu pogađa mlade osobe, u kasnoj adolescenciji ili ranom odraslom dobu, u periodu kada treba da završe školovanje, počnu da rade, formiraju emotivne veze i osnuju porodicu. Stope obolevanja slične su kod muškaraca i žena, ali poremećaj počinje prosečno pet godina ranije kod osoba muškog pola.

Shizofrenija najčešće počinje postepeno. Javljanju psihotičnih simptoma često prethodi prodromalni period, koji se odlikuje poremećajima u ličnom i socijalnom funkcionisanju (smetnje s koncentracijom i pamćenjem, socijalno povlačenje, neuobičajeno ponašanje, gubitak interesovanja za svakodnevna zbivanja, zapuštanje lične higijene, smanjena efikasnost na poslu/u školi, napetost, razdražljivost, nesanica, nova, za osobu dotada neuobičajena interesovanja) i traje između dve i pet godina.

Akutna faza poremećaja odlikuje se prisustvom pozitivnih simptoma, sumanutih ideja i halucinacija, kao i dezorganizovanim ponašanjem. Procenjuje se da od pojave simptoma akutne faze do početka lečenja protekne između godine i dve.

Za vreme faze stabilizacije (tokom narednih šest meseci, uz terapiju) dolazi do postepenog povlačenja upadljivih psihotičnih simptoma. Kod dela pacijenata mogu i dalje biti prisutni negativni simptomi (apatija, oskudan govor, emocionalna zaravnjenost), slični onima koji su postojali tokom prodromalnog perioda.

Tokom stabilne faze bolesti kod dela pacijenata (20–30%) nema prominentnog ispoljavanja simptoma akutne faze, dok su kod znatnog broja bolesnika prisutni negativni i rezidualni pozitivni simptomi, koji ne variraju značajno u pogledu intenziteta.

Tok shizofrenog oboljenja može biti vrlo različit. Određen je prvenstveno biološki, što znači da se samo do izvesne mere može psihosocijalnim putem uticati na obrazac toka oboljenja. Čini se da je masovna upotreba antipsihotika i u celini bolja, organizovanija zaštita duševnih bolesnika do određenog stepena izmenila tok i još više ishod shizofrenije.

Pet najčešćih obrazaca toka shizofrenije su:
1. Jedna epizoda, bez oštećenja ličnosti.
2. Više epizoda bez oštećenja ili sa minimalnim oštećenjem ličnosti.
3. Oštećenja nakon prve epizode bolesti sa povremenim novim epizodama. Nema povratka na prvobitno stanje.
4. Oštećenja ličnosti se povećavaju sa svakom novom epizodom bolesti. Nema povratka na prvobitno stanje.
5. Jaka oštećenja ličnosti već nakon prve epizode bolesti. Nove epizode bolesti, slabije izražene, ne donose značajnija nova oštećenja ličnosti. Nema povratka na staro stanje.

Lečenje shizofrenije podrazumeva primenu različitih terapijskih mera i postupaka kojima se može:
1. Srazmerno brzo ublažiti jačina smetnji prve i/ili kasnijih epizoda bolesti.
2. Do izvesne mere sprečiti nove epizode bolesti, prorediti njihovu učestalost ili da, ako se već pojave, budu slabije izražene.
3. Povećati sposobnost pacijenta da živi u otvorenoj društvenoj zajednici.
4. Povećati sveukupni kvalitet života pacijenta.

Od mnogih terapijskih mera danas se najviše koriste medikamentozna i grupna terapija. Antipsihotici su lekovi koji se upotrebljavaju poslednjih šest decenija i za to vreme su na mnogo načina unapredili tok i ishod velikih psihijatrijskih poremećaja (pa samim tim i shizofrenije), kao i uslove rada u psihijatrijskim ustanovama.

Kada se nakon smirivanja kliničke slike, tj. povlačenja najupadljivijih, akutnih smetnji, nastavi tretman antipsihoticima, reč je o takozvanom produžnom tretmanu antipsihoticima. Taj produžni tretman antipsihoticima jedno je od najčešćih pitanja koje postavljaju i članovi porodice i sam pacijent. Koliko dugo, tj. do kada pacijent treba da uzima antipsihotike? Na ovo pitanje se ne može dati pouzdan odgovor. Ciljevi produžnog tretmana antipsihoticima su jasni: sprečavanje i/ili proređivanje novih pogoršanja bolesti, kao i ublažavanje njihove jačine. Manje je, međutim, jasno koliko dugo pacijent treba da uzima antipsihotike.

Dugotrajni tretman antipsihotikom predstavlja normu u lečenju psihoza iz spektra shizofrenije praktično od uvođenja ovih lekova pre šest decenija. Od posebne važnosti su nalazi studija koje govore o tome da, kada se antipsihotici ukinu nakon dve do tri godine uspešnog tretmana, stope relapsa postaju slične onima kada se antipsihotici ukinu nakon svega dva meseca. Samo mali procenat pacijenata bez antipsihotika ostaje dobro nakon jedne do dve godine od ukidanja leka. Zbog toga je od izuzetnog značaja edukacija pacijenata i članova njihovih porodica o ranim znacima pogoršanja i važnosti blagovremenog javljanja lekaru. Kao obavezni i sastavni deo tretmana treba uključiti i psihosocijalne i psihološke intervencije. Kod pacijenata koji su imali više epizoda bolesti preporučuje se petogodišnja terapija održavanja nakon poslednje epizode. Često kod ovakvih pacijenata, posebno kada su relapsi povezani sa autoagresivnim i heteroagresivnim ponašanjem, terapija održavanja traje doživotno.

Prema jednoj od orijentacionih šema za produžnu terapiju antipsihoticima, ako je posle prve epizode bolesti stanje pacijenta zadovoljavajuće, medikamentozni tretman treba da traje još godinu dana. Ako dođe do nove epizode bolesti, tretman treba nastaviti još tri godine, a u slučaju da se pojavi i treća epizoda (pogoršanje), tretman antipsihoticima treba nastaviti doživotno. U slučaju da tretman doživotno traje, preporučuje se ordiniranje najmanje efikasne doze antipsihotika u cilju smanjenja neželjenih efekata.
Preporuka je da treba ordinirati samo jedan antipsihotik (izuzetno dva), i to bez obzira na to da li je pacijent u fazi pogoršanja ili je već došlo do smirivanja akutnih simptoma bolesti. Prosečna doza antipsihotika služi kao smernica u lečenju, ali ona zavisi i od starosti pacijenta, njegove telesne težine, opšteg telesnog zdravlja, od toga da li uzima još neke lekove, kao i od prirode odnosa pacijenta i lekara koji mu daje lek.

U slučajevima kada je potrebno isključivanje antipsihotika preporučuje se da se oni isključuju postepeno tokom jedne do dve nedelje. Iako ne postoji zavisnost od antipsihotika u smislu da se neko navikne i da ne može bez njih, kod jednog broja pacijenata kod naglog prestanka uzimanja leka mogu se javiti simptomi u vidu grčeva u stomaku, mučnine, povraćanja, pojačanog lučenja pljuvačke, glavobolje, nesanice, košmarnih snova, nemira, nelagodnosti u mišićima.

Kada je reč o primeni dugodelujućih antipsihotika (tzv. depo oblik u vidu injekcija) u terapiji održavanja, treba naglasiti da oni imaju određenu prednost nad oralnim oblicima leka od kojih je komplijansa (saglasnost, poštovanje preporuka lekara) najvažnija. Međutim, ne tako retko posle više godina zadovoljavajuće remisije i ovde se može postaviti pitanje smanjenja ili prekida terapije (kao mogući razlozi navode se i promene na mestu primene leka, pojava neželjenih efekata, obaveza čestog dolaženja u ustanovu itd.).

Na kraju, ono što svaki pacijent treba da zna:
• Antipsihotici ne dovode do „izlečenja“ shizofrenije. Oni „leče" simptome“ baš kao što insulin leči šećernu bolest.
• Dugotrajno lečenje je u većini slučajeva neophodno da bi se sprečila ponovna pojava bolesti.
• Na raspologanju su brojni antipsihotici. Različiti lekovi odgovaraju različitim pacijentima.
• Određeni antipsihotici mogu imati bolje efekte od drugih.
• O neželjenim efektima lekova treba uvek razgovarati da bi se pronašao lek koji će najviše odgovarati pacijentu.
• Antipsihotici se ne smeju isključivati naglo.
• Psihološke i psihosocijalne intervencije povećavaju šansu da se postignu i održe efekti lečenja.


Literatura:

1. Nacionalni vodič dobre kliničke prakse za dijagnostikovanje i lečenje shizofrenije/Republička komisija za izradu i implementaciju vodiča dobre kliničke prakse, Ministarstvo zdravlja Republike Srbije; Čoviković Šternić N., urednik. Beograd: Ministarstvo zdravlja Republike Srbije, 2013. Dostupno na adresi: https://www.zdravlje.gov.rs/tekst/335903/nacionalni-vodici-dobre-klinicke-prakse.php

2. Kecmanović D., Kako živjeti sa shizofrenim bolesnikom: priručnik za članove porodice. Sarajevo; 1992.

3. Marić Bojović N., Miljević Č., Pavlović Z., Mihaljević M. Farmakološki tretman psihotičnih poremećaja u Latas M., Ivković M., Janjić V., urednici. Farmakoterapija u psihijatriji Beograd: CEDUP; 2018. str. 77–100.