Potencijalni efekti „socijalnih“ mera distanciranja i zatvaranja škole na mentalno zdravlje dece i adolescenata

„Socijalno distanciranje“ i povećane higijenske mere tokom pandemije KOVID -19 pokazale su se efikasnim ograničavanju broja obolelih osoba i smanjenju smrtnih slučajeva.

Mnoge zemlje unutar svojih granica smatraju da je neophodno smanjivanje kontakata između ljudi kako bi se sprečilo širenje virusa. Smatra se da su deca i adolescenti u nižem riziku za oboljevanje od KOVIDA-19, međutim ova populacija je posebno osetljiva na preventivne mere poput „socijalnog distanciranja“ i izolacije. Opisane epidemiološke mere različito utuču na decu;
• Jedna grupa dece napreduje jer su kod kuće u mirnijem okruženju sa roditeljima koji pružaju smernice i pozitivne povratne informacije, te je nivo stresa značajno snižen.
• Druga grupa dece se nalazi u takozvanoj „razvojnoj pauzi“. Postoji mogućnost da porodica nema dovoljno dostupnih sredstava za online obrazovanje, te deca nisu u mogućnosti da komuniciraju sa drugima kako bi vežbali socijalne veštine i primenjivali druge veštine stečene radom u grupi.
• U treću grupu spadaju deca i mladi koji se nalaze u porodicama sa negativnim interakcijama i koji su lišeni sigurnog utočišta u svojim školama.

Procenjuje se da se više od 90% dece i adolesecenata suočilo sa zatvaranjem škola i školovanjem od kuće, otkazivanjem velikog broja vannastavnih i socijalnih aktivnosti. Sistem „školovanja od kuće“ pod nadzorom roditelja u ograničenom zajedničkom prostoru i sa ograničenim resursima može deci doneti određene koristi, ali može dovesti i do povišenja nasilja u porodici, povećanje stresa kod dece, doživljaja izolovanosti, itd.

Za pojedinu decu i adolescente kojima je potrebna stručna pomoć, smanjena je dostupnost psihijatrijskih i/ili drugih službi za podršku deci što predstavlja dodatni problem. Zbog toga je neophodno pronaći načine da dečji i adolescentni psihijatri nastave sa pružanjem usluga za decu i adolescente sa poremećajima mentalnog zdravlja i da održavaju kontakt sa svojim pacijentima. Hitne intervencije moraju biti dostupne u svakom trenutku, kao i zakazivanje prvih pregleda uz obezbeđivanje adekvatne zaštite. Digitalna ili telefonska komunikacija sa porodicom pacijenata bi trebalo da se primenjuje gde god je to moguće kako bi se deca, mladi ali i roditelji podržali u savladavanju novonastalih izazova. Potrebno je i imati na umu da mnoga deca iz siromašnih porodica često nemaju pristup tele-psihijatrijskim uslugama u bezbednom i poverljivom okruženju (da budu sami u sobi, itd.), te zbog njih ne bi trebalo da izostaju standardne psihijatrijske usluge.

Posledice pandemije se mogu ogledati i u smanjenju raspoloživog kadra u dečijoj i adolescentskoj psihijatriji. Aktuelno ljudi zaposleni u administraciji rade od kuće, univerziteti su zatvoreni i svi resursi za zapošljavanje su usmereni na specijaliste potrebne za negu i lečenje pacijenata sa COVID-19. Ovo može imati dodatni dugoročni efekat na svest o važnosti (dečijeg) mentalnog zdravlja i na zapošljavanje budućih stručnjaka iz oblasti mentalnog zdravlja. Iz tog razloga potrebne su prospektivne studije uticaja COVID-19 pandemije na mentalno zdravlje kod dece i adolescenata.

Iako su mere koje imaju za cilj „socijalno distanciranje“ važne za zaštitu zdravlja našeg društva, donosioci takvih odluka moraju imati na umu da ono ne dolazi bez nuspojava i da deca, adolescenti i njihove porodice mogu snositi veliki teret tih mera. U medicini se odluke o lečenju nikada ne donose samo zbog potencijalne koristi, već se rizik od nuspojava uvek mora uzeti u obzir. Prema tome, u aktuelnoj situaciji potrebna je analiza rizika i koristi koja se zasniva na efektima „socijalnog distanciranja“. Iako se trenutno znanje o rizicima temelji na studijama koje su vršene u ograničenim sličnim situacijama ili se zasnivaju na onome što vidimo da se dešava oko nas, ove informacije moraju biti uzete u obzir.


Prof dr Milica Pejović Milovančević
Institut za mentalno zdravlje, Beograd

Literatura:
1. Zimmermann P, Curtis N. Coronavirus Infections in Children Including COVID-19: An Overview of the Epidemiology, Clinical Features, Diagnosis, Treatment and Prevention Options in Children. Pediatr Infect Dis J [Internet]. 2020 May;39(5):355–68. Available from: https://pubmed.ncbi.nlm.nih.gov/32310621
2. Clemens V, Deschamps P, Fegert JM, Anagnostopoulos D, Bailey S, Doyle M, et al. Potential effects of “social” distancing measures and school lockdown on child and adolescent mental health. Eur Child Adolesc Psychiatry [Internet]. 2020; Available from: https://doi.org/10.1007/s00787-020-01549-w
3. Golberstein E, Wen H, Miller BF. Coronavirus Disease 2019 (COVID-19) and Mental Health for Children and Adolescents. JAMA Pediatr [Internet]. 2020 Apr 14; Available from: https://doi.org/10.1001/jamapediatrics.2020.1456




Psihijatrijski aspekti pandemije kovida 19

Svedoci smo novih stranica medicinske istorije koje ispisuje aktuelna planetarna pošast 21. veka pod nazivom pandemija kovida 19. Ovo vanredno, kompleksno i univezalno iskustvo postaje civilizacijski izazov po mnogim pitanjima: naučnim, tehničkim, tehnološkim, zdravstvenim, psihološkim, duhovnim, a možda najviše izazov za ljudsku solidarnost, građansku svest i savest, te kako pojedinačnu tako i kolektivnu odgovornost. Psihološki i psihijatrijski aspekti iskustva virusne pandemije pojedinaca, ali i grupa, postaju sve važniji u borbi protiv bolesti koja je više nego ijedna pojava u novijoj ljudskoj istoriji promenila društvene okolnosti i tokove, sisteme vrednosti, stoga bi bilo važno da ih ukratko razmotrimo.

Gruba podela psihijatrijskih poremećaja specifičnih za preventivne mere u suzbijanju infekcije kovidom 19 i onih koji prate situaciju obolevanja od virusa možda bi iz didaktičkih razloga bila praktična, ali zbog manjkavosti podataka ostaje tema za buduća istraživanja. Za sada, zadržimo se na prvim.

Svaki čovek na stresne i traumatične situacije reaguje različito u emotivnom i u ponašajnom smislu, ali su poznate praktično univerzalne faze emocionalnih reakcija u situaciji izlaganja vanrednom stresu: faza šoka ili negacije, faza intenzivnih emocionalnih reakcija (tuga, krivica, bes, strah, zbunjenost, strepnja) praćenih telesnim manifestacijama anksioznosti (glavobolja, stezanje u grudima, knedla u grlu, stomačne tegobe) i konačno, faza prilagođavanja. Vrlo je verovatno da će se u situaciji suočavanja s početkom epidemije, ali i same bolesti osoba suočiti sa ovim reakcijama i da je u tom smislu važna pripremljenost za spektar emotivnih reakcija kroz koje se uobičajeno prolazi. Negacija kao odbrambeni mehanizam u početnoj fazi obolevanja ili suočavanja s početkom pandemije je od izuzetne važnosti jer bitno određuje da li će se osoba uvremenjeno obratiti za medicinsku pomoć ili prihvatiti preporučene i obavezne mere prevencije: samoizolacija, uzdržavanje od fizičkih kontakata i držanje fizičke distance, nošenje zaštitne maske, higijena ruku itd. ili ne.

Maladaptivno ponašanje u vidu neprihvatanja preventivnih, mera poput nošenja maski, zabrane okupljanja i držanja fizičke distance, može biti direktno povezano i sa crtama ličnosti. U studiji Bartlomeja i sar. (Bartlomiej i sar 2020) na uzorku od 700 ispitanika, autori ukazuju na direktnu povezanost tamnog trijasa unutar ličnosti pojedinca (psihopatije, makijavelizma i narcizma), kolektivnog narcizma, kao i zdravstvenih uverenja s jedne i oportunog ponašanja u odnosu na preporučene preventivne mere s druge strane.

Nasuprot negaciji, kolaps više organizovanih mehanizma odbrane tipa potiskivanja i sublimacije dovodi do širokog spektra neurotskih reagovanja i ispoljavanja neurotskih disfunkcija iz klase neurotskih, stresogenih i telesno manifestnih poremećaja: fobijskih poremećaja, generalizovanog anksioznog poremećaja, opsesivno-prisilnih poremećaja, disocijativnih, telesnih psihogenih i drugih neurotskih poremećaja.

Kliničko iskustvo pokazuje da većina pacijenata sa ovakvim reagovanjima koji su potražili stručnu pomoć je i u periodu pre izbijanja pandemije imala simptome ili slično disfunkcionalnao ponašanje, ali ih je situacije pandemije dodatno motivisala da potraže pomoć. Sistematičniji podaci o novootkrivenim neurotskim, ali i drugim psihijatrijskim poremećajima u vreme pandemije, nasuprot postojećih koji ulaze u relaps će sigurno biti meta daljih istraživana.

Ono što se možda izdvaja kao psihopatološki neurotski entitet per se u situaciji pandemije je nešto što bismo mogli nazvati kovid fobijom, a koju karakteriše anksioznost praćena telesnim vegetativnim korelatima (nesvestica, palpitacije, preznojavanje, tremor), koja sporadično dostiže nivo ataka panike, praćena specifičnim misaonim sadržajem: strah od virusne zaraze, obolevanja i smrti, anticipatornim strepnjama, ekstremnim izbegavajućim ponašanjem i frenetičnim pridržavanjem mera prevencije (samoizolacija i nekritično nošenje maske u kući, izbegavanje kontakta i uz masku ili fizičku distancu, izbegavanje izlaženja na ulicu ili odlaženja u nabavku, opsesivno održavanje kućne i lične higijene), nekritični zahtevi za testiranjem na infekciju kovid 19, što sveukupno u znatnoj meri narušava svakodnevno, radno i socijalno funkcionisanje osobe.

Istraživanje koje je sprovela grupa istraživača Filozofskog fakulteta u Beogradu, (Psychosocial Innovation Network) na 1.712 ispitanika, na temu koliko se plašimo, brinemo, razmišljamo o koronavirusu, da li nam se čini da se infekcija može ograničiti koliko je ozbiljna, šta radimo da zaštitimo sebe i druge, kojim izvorima informacije verujemo i da li se nešto u tom smislu promenilo tokom dva meseca po ukidanju vanrednog stanja u zemlji mapiralo je tri psihološke faze u periodu od početka marta ove godine do danas. Od početnog šoka i stanja alarmantnosti (od 8. do 25. marta 2020), gde su dominirali strahovi za ekonomsko stanje ispred anksiozne i depresivne simptomatologije, preko faze prilagođavanja novonastaloj situaciji (od 26. marta do 21. aprila 2020) – faza uhodavanja i pridržavanja svih traženih preporuka i konačno iznenada, nakon najdužeg policijskog časa, do naglog opuštanja, tj. relaksacije – što ljudima šalje poruku da ne postoje nedvosmisleni razlozi za mere, zbunjuje ih i usled velikog umora i iscrljenosti koji zauzimaju mestu strahu i oprezu doprinosi nekritičnom odustajanju od mera samozaštite. Učesnicima istraživanja su jasni ekonomski i politički razlozi popuštanja mera, ali ne i medicinski. Dva meseca nakon ukidanja vanrednog stanja psihološki profil odgovora ispitanika izgleda kao na početku: uplašeni smo i zabrinuti podjednako kao i tokom akutne faze alarma, istrošeni četvoromesečnim strahom, oprezom, zabranama iscrpljeni, ali i dalje dobro znamo kako treba da se ponašamo, solidarni smo i složni u tome kako štitimo sebe i druge, pritom je poverenje u zdravstvene institucije, tradicionalne medije i političare urušeno, dok je poverenje u lične lekare i društvene mreže učvršćeno. Strahovanje naših građana bilo bi manje ukoliko bi imali više poverenja u rad zvaničnih institucija sistema i medije, te bi se tako sa zdravom zabrinutošću, a bez štetne anksioznosti, mogli usmeriti na rešavanje kompleksnih problema u vremenu koje dolazi, zaključuje se u istraživanju.

Pored fobije od kovid kao neurotskog poremećaja koji je deklanširan specifičnim društvenim okolnostima pandemije, možemo spekulisati da li se izdvaja i slika kovid psihoze iz kruga paranoidnih psihoza, a koja se svojom psihoplastikom uklapa u scenario postojeće realnosti i (dez)informisanosti: sumanute ideje persekucije, uticaja, kontrole (različite teorije zavere, koji svoj vrhunac dostižu u teorijama čipovanja putem vakcinacije, odnosno nastanka pandemije preko uticaja 5G mreža) , halucinacije, itd. Ili kovid depresije sa predominacijom neurotske hipohondrijaze ili sumanute hipohondrije, uz strah za ekonomski i socijalni status, anticipaciju neizvesne budućnosti ili pak strah od materijalne, socijalne i telesne propasti.

Poseban značaj u eri bilo kog epidemijskog ili pandemijskog stanja u društvu zauzima pitanje mentalnog zdravlja zdravstvenih profesionalaca i svih onih koji su direktno uključeni u lečenje, negu i brigu o fizičkom ili psihičkom zdravlju pojedinaca. Sindrom izgaranja sa svim psihološkim i fizičkim posledicama je psihološka epidemija među onima koji se bave negom, pogotovo zdravstvenim radnicima, koja po pravilu prati svaku istinsku epidemiju. Svesnost strukovne, ali i šire društvene zajednice o značaju prevencije i terapije burnout sindroma kod profesionalaca koji se bave negom uvek, a pogotovu u uslovima pandemije je neophodna u cilju istinske protekcije terapijskih potencijala i resursa ne samo zdravstvenog sisitema, nego i društva kao celine.

Na kraju, ukoliko se pitamo koliki je uticaj pandemije kovida na kvalitet života, pozvaćemo se na preliminarne rezultate istraživanja koje je još u toku stručnjaka iz Instituta za mentalno zdravlje u Beogradu, koji su u istraživanju notirali da čak oko 60% pacijenata dovodi u vezu smanjenje kvaliteta života i pandemiju.


Doc. dr Čedo Miljević
Šef odeljenja za specijalističko-konsultativne preglede Instituta za mentalno zdravlje


Literatura:
1. Bartlomiej N. et al. Adaptive and maldaptive behaviour during the Covid -19 pandemic: The roles of Dark Triad traits, collective narcissismus and health beliefs, Personality and Individual Differences, 167, (2020): 110232.
2. https://psychosocialinnovation.net