Palijativno zbrinjavanje je sastavni deo sistema zdravstvene zaštite. Od 2008. postoji Strategija za palijativno zbrinjavanje Vlade Republike Srbije, prema principima i preporukama Komiteta ministara Saveta Evrope (Rec 24/2003) i smernicama Evropske konferencije za palijativno zbrinjavanje. Palijativno zbrinjavanje treba da bude dostupno svim građanima Srbije kojima je potrebno, bez obzira na godine, dijagnozu ili stadijum bolesti, kao i mesto gde se nalaze.

Pacijenti bi trebalo nesmetano da  se kreću između različitih nivoa zdravstvene zaštite kako bi bez prekida i nesmetano dobijali adekvatnu zdravstvenu pomoć i terapiju. Nakon tercijarnog ili sekundarnog nivoa zdravstvene zaštite oni mogu doći na primarni nivo, u okviru koga se nalaze i službe kućnog lečenja. U službama kućnog lečenja rade timovi koji se najčešće sastoje od lekara specijaliste opšte medicine, doktora medicine, medicinskih sestara i tehničara.

Većinu pacijenata čine onkoloski pacijenti u svim fazama bolesti, naročito terminalni, teški kardiovaskularni, neurološki, pulmološki, bubrežni bolesnici, koji su zbog prirode bolesti vezani za kućnu postelju. Kartoteke službi kućnog lečenja uglavnom broje veliki broj bolesničkih kartona i protokola, u kojima se vodi evidencija usluga koje se pružaju pacijentima na terenu svakodnevno.

Pored redovnih pacijenata, lekari kućnog lečenja deo svog radnog vremena provode u telefonskom razgovoru sa svojim pacijentima jer im često treba savet ili neka konsultacija u vezi sa terapijom. Lekari kućnog lečenja izlaze na teren i na hitne pozive sa kompletnom terapijom, uputima i nalozima za transport u bolnicu. Ovakav dinamični rad zahteva veliku odgovornost i svakodnevnu usklađenost u radu celog tima.

Posao tehničara je ordiniranje muskularne I infuzione terapije, prepisane od svih lekara doma zdravlja, zamena katetera, previjanje.

U timu s lekarom na teren izlaze jedan ili dva tehničara, zavisno od težine stanja bolesti pacijenta i drugih posebnih zahteva.

Ulazak tima kućnog lečenja u kuću pacijenta podrazumeva jedan poseban, empatičan odnos, zasnovan prvenstveno na poverenju i poštovanju s jedne strane, kao i na stručnosti, dobronamernosti i predanosti s druge. U fokusu je pacijent sa vrlo kompleksnim zdravstvenim, ali i psihosocijalnim i egzistencijalnim problemima.

Sve to utiče na kreiranje individualnog pristupa u lečenju i podršci pacijentu, kao i aktivnu i sveobuhvatnu brigu. Ovako stvoreni poluhospitalni uslovi su milje u kome lekari kućnog lečenja svakodnevno rade. Potrebno je da su stručni, iskusni i da poznaju  medikamente, uključujući i nove, kako bi uspešno kupirali simptome u zavisnosti od stadijuma bolesti pacijenta i njegove mobilnosti. Uz to je vrlo važna saradnja sa ostalim članovima pacijentove porodice.

Dobra kontrola bola je imperativ, a zatim i lečenje drugih simptoma – mučnina, povraćanja, opstipacija, malaksalosti, dijareja, gušenja, štucanja, upornog nadražajnog kašlja, gubitka apetita.

Medicinski model pristupa pacijentu, koji ima bolest i fizičke simptome u fokusu, trebalo bi da bude dopunjen multidisciplinarnim pristupom, u kome bi učestvovali psiholozi, psihijatri, neurolozi, socijalni radnici. 

Rad na odeljenju kućnog lečenja podrazumeva autonomiju u ordiniranju terapije, sveobuhvatni pristup, edukaciju članova porodice pacijenta, savete o nezi i ishrani, psihičku podršku.

U svakodnevnom radu bolji odnos sa službom hitne pomoći bi bio veoma koristan jer se nadležnosti ove dve službe prepliću i nisu jasno podeljene.

Veoma je korisna razmena iskustava sa lekarima kućnog lecenja iz različitih domova zdravlja, češća komunikacija i stručni sastanci. 

U kućnim uslovima su očekivanja pacijenata i porodice velika i ponekad u diskrepanci s realnim mogućnostima službe.

Ohrabruje saznanje da lekari kućnog lečenja imaju punu podrsku i gotovo svakodnevne informacije od saradnika farmaceutskih kuća i u skladu s tim redovne edukacije, pogotovu ako se registruju novi lekovi koji su neophodni za lečenje naših pacijenata. Organizacije edukativnih predavanja, koje drže onkolozi, od krucijalnog su značaja, jer njihovo znanje i veliko  iskustavo u radu s onkološkim pacijentima pomažu lekarima kućnog lečenja da se usavršavaju. To olakšava dinamičan, neretko iscrpljujući posao, ali posao koji predano i s ljubavlju radimo zbog teskih pacijenata koji su naša svakodnevica i kojima ulepšamo dan i povratimo veru u život onda kada pređemo njihov prag.

Reference:

Strategija za palijativno zbrinjavanje Vlade Republike Srbije, Komitet ministara Saveta Evrope  REC 24/2003