Da li je Parkinsonova bolest nasledna?
Parkinsonova bolest (PB) drugo je po učestalosti neurodegenerativno oboljenje koje se dijagnostikuje kod oko 2% starijih od 65 godina. Klinički, ona predstavlja kombinaciju kardinalnih simptoma (ukočenost, usporenost i drhtanje u miru) koji nastaju zbog gubitka nervnih ćelija u jednom delu mozga nazvanom „crna supstanca“ (sustantia nigra). Do danas istraživači i dalje ne poznaju ključne događaje koji izazivaju bolest.
Pacijenti, suočeni sa ovim ozbiljnim, ali lečivim oboljenjem, uvek postavljaju pitanje o tome šta ga izaziva, ali i o tome da li su njihova deca u riziku da se razbole.
Ideja o uticaju nasleđa na nastanak PB potekla je od lekara kliničara koji su uočili da oko 10% bolesnika daje podatke o tome da im je neko u porodici imao slično oboljenje. Ipak, kako su ovi podaci u većini slučajeva bili negativni, dugo se smatralo da je Parkinsonova bolest knjiški primer „nenaslednog“oboljenja. Poslednjih dvadesetak godina, pošto je otkriveno više uzročnih gena, ovaj stav se promenio.
Iako je značaj genetskih otkrića ogroman za nauku, one forme PB u kojima je nađen jedan jasan gen krivac (monogenske forme bolesti) retke su i svi dosad otkriveni geni, bilo da su neposredno krivi, bilo da na drugi način doprinose njenom nastanku, objašnjavaju manje od 10% slučajeva bolesti. Ove nasledne forme se nekada prenose iz generacije u generaciju (dominantno nasleđe), a nekada su, naizgled, zdravi roditelji (oba), nosioci naslednih gena, ti koji će preneti bolest sledećoj generaciji (recesivno nasleđe). S napredovanjem tehnika genetskih analiza, pokazalo se da pored jasnih gena uzročnika, postoje takođe nasleđeni faktori koji povećavaju sklonost ka razvoju bolesti i predstavljaju dodatne faktore za razvoj naizgled nenaslednog oboljenja. Oni nekoliko puta (1,5 do 2) povećavaju rizik od njenog nastanka. Ovakvi geni, tzv. geni podložnosti, ne mogu biti korisni za prepoznavanje „budućih“ obolelih, ali zbog njihove velike učestalosti mogu znatno doprineti riziku od njene pojave. Ispituje se i uloga ovih „gena podložnosti“ na šarolikost ispoljavanja, napredovanje i reagovanja na terapiju. Mnogi geni mogu se naći u više kategorija, naime, mogu biti krivi i za nastanak bolesti ili povećati rizik od njenog javljanja, pa i oblikovati kliničku sliku (biti i geni podložnosti). Na sve ove faktore može uticati i spoljašnja sredina, pa je utoliko teže proceniti „težinu“ dela naslednih, genetskih faktora u nastanku PB.
Prve studije koje su ispitivale nasledljivost analizirale su veliki broj parova jednojajčanih i dvojajčanih blizanaca od kojih je jedan blizanac imao PB i imale su za cilj da pokažu da li jednojajčani blizanci nosi jednak rizik da se razbole s obzirom na to da su sačinjeni od istog genetskog materjala kao i njihov oboleli blizanački par. Rezultati su negirali postojanje jednakog ili sličnog rizika u zdravog brata ili sestre. Vrlo brzo pojavile su se kritike načinjenih analiza koje su tvrdile da je broj ispitivanih bolesnika bio mali da bi omogućio jasne zaključke. Nedoumice su porasle u sledećim studijama koje su klinčko ispitivanje proširile dodatnim snimanjima i ispitivanjima mozga, što je podstaklo dalja genetska istraživanja i ispitivanje uloge nasleđa u razvoju bolesti.
Krajem devedesetih godina prošlog veka otkriven je prvi gen koji je nazvan PARK-1, i to u porodici kojaje potekla iz Grčke, ali emigrirala u Italiju i Ameriku. Postojalo je mnogo razloga da se veruje da će otkriće biti od značaja, ali se ispostavilo da, iako važan za istraživače, ovaj genski poremećaj u kliničkom smislu retko objašnjava slučajeve nasledne i nenasledne PB. Sledio je niz otkrića od kojih su neki identifikovani panetnički i za koje se verovalo da objašnjavaju oko polovine porodičnih slučajeva obolelih sa ranim početkom bolesti i 10-20% slučajeva mladih bez podataka o porodičnim slučajevima. Šansa da se kod bolesnika nađe ovaj genetski poremećaj (PARK 2, parkin) bila je najveća kod najmlađih na početku bolesti, koji su uobičajeno imali sporo kliničko napredovanje, dobar terapijski odgovor i poboljšanje posle odmora i sna. Zanimljivo je da su ne samo prva genska otkrića već i ona koja su usledila pomogla lekarima da možda bolje razumeju događaje koji pokreću bolesti. Otkrića su značajna jer bude nadu da će na bolest moći da se utiče tako što će se sprečiti njen razvoj i napredovanje, što sada nije moguće jer se terapija samo bazira na nadoknadi manjka koju je bolest izazvala (manjka hemijskog prenosioca signala – dopamina).
Iako neke analize nisu otkrile gene neposredno krive za bolest, za neke od njih je pokazano da čine faktor podložnosti. Tako se pokazalo da je greška u jednom genu, koji inače izaziva bolest taloženja kod dece (Gausherova bolest), najznačajniji dosad poznati faktor podložnosti bolesti koji se viđa oko više puta češće kod parkinsoničara nego kod zdravih ljudi. Ovaj gen podložnosti je ne samo govorio o riziku bolesnika da dobiju PB nego o njihovoj kliničkoj slici,jer su ovakvi pacijenti imali raniji početak bolesti i drugačije ispoljavanje simptoma.
Otkriće faktora iz spoljašnje sredine koji povećavaju (pesticidi) ili smanjuju (duvan i kafa) rizik od nastanka bolesti još je više usložnilo priču o nastanku bolesti stavljaći genetske analize u poziciju samo jednog od činioca koji doprinose nastanku PB. Zbog toga se danas veruje da je PB posledica međuigre i kompleksne interakcije između toksičnih faktora sredine, genetski faktora i starenja.