Kako postaviti dijagnozu Parkinsonove bolesti?
Kako postaviti dijagnozu Parkinsonove bolesti?
Dijagnoza Parkinsonove bolesti , najčešćeg oboljenja među svim parkinsonizmima, postavlja se na osnovu prisutnih simptoma koji se nazivaju kardinalnim, a u koje spadaju usporenost, ukočenost i drhtanje u miru. Prisustvo samo dva od tri navedena dovoljna su za dijagnozu. Ne postoje druge mogućnosti tokom života da ona bude potvrđena s potpunom sigurnošću.
Iako pacijenti često imaju potrebu da traže dodatna snimanja jer sumnjaju u ispravnost ovako, naizgled, „lako i brzo“ postavljene dijagnoze, pokazalo se da, ukoliko je postavljaju neurolozi, njena tačnost iznosi više od 90%. Kod ostalih pacijenata se najčešće radi o parkinsonizmima, koji predstavljaju složenije i kompleksnije bolesti kod kojih se osnovnim tipičnim znacima Parkinsonove bolesti pridružuju i dopunski.
Za postavljanje dijagnoze napravljeni su osnovni kriterijumi bez kojih bolesti nema; dopunski, koji podržavaju dijagnozu i oni koji ne smeju biti prisutni kod obolelih, nazivaju se kriterijumima isključenja.
Prema navedenim kriterijumima, prvi korak u postavljanju dijagnoze je prepoznavanje ključnih, kardinalnih simptoma bolesti. Među njima je najznačajnija sporost. Ona se u svakodnevnom životu zapaža javljanjem problema prilikom pranja kose, brijanja, sečenja hrane, zakopčavanja dugmadi, a lekar ima mogućnosti da u toku pregleda ovu sporost prepozna i potvrdi njeno prisustvo. Drugi kriterijum čini tremor (drhtanje) u miru u momentu kada pacijent ničim nije angažovao ruke ili noge. Tada udovi, potpuno opušteni, drhte. Bolesnik će to primetiti jer će mu ruka drhtati kad visi uz telo dok hoda ili dok mirno leži u njegovom krilu. Može se javiti i u nogama dok opušteno sedi u stolici. To nije drhtanje koje se javlja kada neko pije kafu, prinosi kašiku ustima i sl. Po pravilu, to nije nikada drhtanje glave ili glasa. Ovaj simptom se uočava u toku neurološkog pregleda. U ključne simptome spade i ukočenost, koja se mora konstatvati takođ eu toku neurološkog pregleda. U osnovne simptome ubraja se i tzv. posturalna nestabilnost. Ona podrazumeva nesposobnost obolelog da se održi na nogama ako je snažnim povlačenjem izbačen iz ravnoteže. Ovaj simtpom mora biti samostalan, a ne izazvan problemima sa vidom, smanjenom snagom mišića ili narušenom ravnotežom. Pridružuje se osnovnim simptomima posle više godina trajanja bolesti.
Znaci koji treba da pobude sumnju da je uopšte reč o Parkinsonovoj bolesti su padovi na početku ili rano u toku bolesti, loš odgovor na primenjene lekove, brzo napredovanje tegoba, odsustvo drhtanja i rani poremećaji kontrole mokrenja. U dijagnozu treba sumnjati i ukoliko pacijent ima podatke o ponavljanim moždanim udarima sa stepenastim razvojem simptoma, o teškim povredama glave, ukoliko je imao ozbiljnu psihijatrijsku terapiju, ukoliko ima rane poremećaje pamćenja, podatke o drugim teškim bolestima mozga i sl.
Postavlja se pitanje da li je moguće, pre nego što se ispolje kardinalni simptomi, posumnjati na buduću bolest. Da li možemo govoriti o nekoj budućoj bolesti ako neko ima samo jedan od tri navedena kriterijuma? Takve bolesnike treba pratiti, ali bez postojanja dovoljnog broja kriterijuma ne treba postavljati dijagnozu.
Kod obolelih od Parkinsonove bolesti nekada mogu postojati i simptimi koji nisu isključivo vezani za motorne sposobnosti. Oni mogu imati i niz „nemotornih simptoma“, kakvi su poremećaj čula mirisa, poremećaj spavanja, depresija, zatvor i sl. Moguće je da njihovo prisustvo može da se otkrije i pre pojave motornih simptoma, ali ni oni nisu dovoljni za postavljanje dijagnoze i započinjanje lečenja.
Pacijenti uvek pitanju da li bolest mogu videti na nekom snimku. Postoji li mogućnost da se određenim snimanjima prikaže nedostatak dopamina, osnovnog hemijskog prenosioca koji nedostaje u Parkinsonovj bolesti, a o kome većina bolesnika čita i pita svog lekara? Iako takva mogućnost postoji, ispostavilo se da nam ne može pomoći u postavljanju dijagnoze i u proceni finih razlika između Parkinsonove bolesti i njoj sličnih, ali komplikovanijih i složenijih parkinsonizama. Stoga se primenjuje samo u iznimnim situacijama i ovakvo snimanje preporučuje samo neurolog.
U retkim porodičnim slučajevima u kojima postoji jasna i poznata genska greška, nekada je kod člana porodice moguće genetskom analizom potvrditi prisustvo bolesti čak i kada se ona nijejoš manifestovala. Ovakve situacije su takođe izuzetno retke i odluku o potrebi takvog testiranja mora doneti neurolog.
Zbog toga se za dijagnozu bolesti uvek treba pridržavati kliničkih simptoma i znakova, uz posebno praćenje i uočavanje onih koji u ranoj fazi razlikuju Parkinsonovu bolest od parkinsonizma (rani padovi, slab odgovor na terapiju, brzo napredovanje u smislu teške onesposobljenosti unutar prve tri godine, nepostojanje tremora i rani i neposredni poremećaj kontrole mokrenja).
Nema dokaza da bilo šta od dopunskih ispitivanja – ispitivanje čula mirisa ili funkcije mokrenja, magnetna rezonanca, ultrazvučni pregledi – mogu doprineti postavljanju dijagnoze. Jedino sredstvo u rukama lekara je njegovo znanje i umeće da bolest prepozna, prati i leči, vodeći računa o svim segmentima lečenja, izboru lekova, terapijskim komplikacijama i neželjenim efektima primenjivanih medikamenata. Pacijent mora da se osloni na svog lekara i dozvoli mu da mu bude vodič kroz bolest u svim njenim fazama.