Depresija i društvene mreže
Depresija predstavlja patološko neraspoloženje, odnosno tugu, koja svojom izraženošću, trajanjem i srazmerom prevazilazi uzrok(e). Skoro neizostavno je praćena gubitkom interesovanja i zadovoljstva, osećanjem krivice i bezvrednosti, niskim samopoštovanjem, pesimizmom, izmenom apetita i sna, ali i telesnim simptomima, poput iscrpljenosti, umora ili uznemirenosti.
Samim tim, depresija negativno utiče na celokupan čovekov život, njegovo lično, porodično, društveno i radno funkcionisanje. Duboko povređene i razočarane, bez ikakvog životnog smisla i nade da će biti bolje, depresivne osobe ponekad potpuno gube volju za životom, odustaju i traže spas u samoubistvu. Uzroci depresije mogu biti biološki (biohemijska neravnoteža u nervnom sistemu) i psihosocijalni (priroda ličnosti, njena prošlost i sadašnja životna pozicija), a najčešće deluju udruženo. Verovatno da nasledni činioci povećavaju emocionalnu ranjivost, dok nepovoljni socijalni uslovi dodatno menjaju pojedinca i uzrokuju nezadovoljstvo sopstvenim životom i svetom koji ga okružuje. Dosadašnja istraživanja ukazuju na porast depresivnih poremećaja koji će, po svojoj učestalosti, ubrzo postati drugi zdravstveni problem u svetu. Pošto je depresija postala bolest sadašnjeg vremena, a nasleđe relativno nepromenljivo, uzroke bi trebalo tražiti u društvenim okolnostima.
I, zaista, brojne studije i potvrđuju da se depresija, posebno manje teške forme, češće javlja u sredinama koje su na višem civilizacijskom nivou. Savremena društva su dinamična, brzo se menjaju, što zahteva stalno prilagođavanje pojedinca, čini ga usamljenim, nesigurnim i otuđenim od sopstvenog „ja“. Kao da je individualnost, koja se danas propagira, zapravo iluzija, daleko od dostizanja ličnih potencijala i društveno prihvatljive slobode izbora. Da ne bi postao patološki različit, pojedinac „dobrovoljno“ prihvata nametnuta pravila i sistem vrednosti, a samim tim i model ko je uspešan, a ko gubitnik. Ovakva frustracija iscrpljuje i zbunjuje čoveka, čini da se oseća teskobno, neshvaćeno i neispunjeno, što neminovno vodi ka depresivnom reagovanju. A društvo na brojne, formalne i neformalne načine šalje poruke kako treba živeti: kroz (pred)školski i pravosudni sistem, putem štampanih i radiodifuznih medija, posebno interneta i dr.
Stoga se neminovno nameće i pitanje da li uopšte i u kojoj meri društvene mreže mogu uticati na razvoj depresivnosti, ali i drugih duševnih poremećaja. Nesporno je da su društveni mediji danas postali mesto okupljanja svih generacija, posebno mlađih, međusobno nas povezujući, a možda i udaljavajući više nego ikada, do mere da je nemali broj onih koji više vremena provode u virtuelnom nego u realnom životu. Dosadašnja istraživanja ukazuju da, i pored svih prednosti, preveliko oslanjanje na društvene mreže može imati i štetan uticaj na naše raspoloženje. Međutim, zbog same složenosti ovog globalnog društvenog fenomena, veoma je teško identifikovati sve negativne faktore i njihov uticaj, tako da većina sprovedenih studija potvrđuje povezanost, ali ne uvek i ubedljivu uzročnost. Analizirajući najpopularnije društvene mreže, poput Fejsbuka, Tvitera, Instagrama i dr., pojavilo se nekoliko teorija koje objašnjavaju načine na koji ove platforme mogu uticati depresivno. Uočene su i posebno ranjive grupe – devojčice i osobe sa naglašenim crtama narcizma.
Negativno poređenje sebe s drugima, čije su fotografije estetski idealne ili im statusi govore da žive srećno, često putuju, provode se, neminovno će uticati na gubitak samopouzdanja i nezadovoljstvo sopstvenim životom. Istovremeno će „savršeni portreti“ drugih buditi potrebu da i sami stvorimo idealnu (lažnu) sliku o sebi i pokažemo je svetu. A koliko smo socijalno dopadljivi, odrediće broj prijatelja i lajkova, što opet stvara prisilnu potrebu za što većim brojem pratilaca. Međutim, ta povezanost zapravo vodi u usamljenost, jer nema autentične bliskosti i uosećavanja, koju jedino nudi neposredni ljudski kontakt. Usiljena komunikacija s većim brojem ljudi potencijalni je rizik od manipulativnosti „prijatelja“, neprimerenog iznošenja intimnih detalja iz sopstvenog života, ali i negativnih komentara, koje za kratko vreme vide svi pratioci, što može duboko emotivno povrediti. Pojedini korisnici zbog toga i odustaju od „prikazivanja i takmičenja“, postaju samo pasivni posmatrači na mreži, ali osećaj usamljenosti, nepripadanja i nezadovoljstvo sobom i dalje su prisutni. Društvene mreže potenciraju i tzv. FOMO sindrom (eng. Fear of Missing Out),koji predstavlja strah od propuštanja bitnih informacija i događaja. Posebno ukoliko smo vikendom ili praznicima sami kod kuće, prisilno praćenje idiličnih života prijatelja i poznanika, koji se tamo negde sjajno provode, i te kako budi osećanje usamljenosti i deprimira. Plava svetlost mobilnih telefona utiče i na lučenje melatonina, molekula u mozgu koji je zadužen za ritam budnost–spavanjei raspoloženje. Takođe, istraživanja ukazuju i na izmenjeno lučenje dopamina, moždanih opioida, serotonina, verovatno i drugih molekula odgovornih za raspoloženje, motivaciju, prijatnost, ponašanje i socijalne interakcije. Nepovoljan odnos nivoa ovih supstanci, pored depresije, može uzrokovati nervozu, nesanicu, hiperaktivnost, manjak pažnje, koji dodatno remete raspoloženje. Neophodno bi bilo istražiti i potencijalnu „infektivnost“ depresije na društvenim mrežama, tj. da li osobe koje već boluju od depresije mogu svojim objavama pobuditi setno raspoloženje i kod drugih korisnika.
Odgovor na pitanje da li onda odabrati oflajn stvarni život ili onlajn savršenstvo ne mora nužno biti isključiv. Prednosti i rizici društvenih mreža zavisiće od nas samih. Racionalan način podrazumevao bi, pre svega, spoznaju sopstvenog „ja“, odmerenost i uvremenjenost u korišćenju virtuelnih sadržaja, koji nikada neće moći da nadomeste neposredan kontakt s drugim ljudima i okruženjem.