Simptomi depresije - kada se obratiti lekaru?
Latinska reč deprimere znači udubiti ili sniziti. Sniženo raspoloženje i sniženi
vitalni dinamizmi osnovna su obeležja depresivne bolesti poznate od davnina.
Šta nije depresija?
Prolazno neraspoloženje nije depresija. Kad pretrpimo neuspeh ili izgubimo dragu osobu, prirodno je da smo tužni i zabrinuti. Takvi događaji gase nam radost življenja, no, ubrzo se većina ljudi vraća u svoje uobičajeno stanje.
Šta je depresija?
Ako se tuga pojavi bez razloga ili je nesrazmerna uzroku, ako ne prestaje ili ako se ponovo vraća, ako nam je teško da radimo, da se družimo, da spavamo, ako se više ne možemo radovati životu, onda to više nije obična tuga.
Depresija je posledica narušene ravnoteže hemijskih supstanci u mozgu, pri čemu važnu ulogu igraju nasleđe, stres i način života. Patnja je velika, bolest je ozbiljna, a ako se ne leči, sve više se pogoršava.
Da bi se postavila dijagnoza depresije, ovi simptomi moraju trajati najmanje dve nedelje:
• potištenost, turobno raspoloženje, plačljivost
• samosažaljenje, crne misli
• ranjivost, preosetljivost, razdražljivost („sve mi smeta“)
• strah, teskoba, zabrinutost („nešto strašno će se dogoditi“)
• beznađe i bespomoćnost („nema mi spasa“, „nikad mi neće biti bolje“)
• osećaj manje vrednosti, osećaj krivice
• usamljenost, osećaj nepripadanja ili nezaštićenosti („niko me ne voli“, „nikome ne trebam“)
• nesposobnost radovanja, gubitak interesovanja
• bezvoljnost, letargija
• slaba koncentracija i pamćenje
• umor, iscrpljenost
• smanjen ili povećan apetit
• nesanica ili prevelika potreba za snom
• telesni bolovi koji nemaju telesne uzroke
• samoubilačke ideje ili ideje o samopovređivanju
Učestalost
Broj depresivnih osoba raste od početka prošlog veka u svim industrijski razvijenim zemljama. Od nje boluje 4-6% populacije. Trenutno u Srbiji od nekog oblika depresivnog poremećaja pati između 400.000 i 450.000 osoba, a svaki peti stanovnik doživeće bar jednu depresivnu epizodu u životu. Žene dva puta češće obolevaju od muškaraca. Žene u perimenopauzi imaju čak 14 puta veći rizik za razvoj depresije. Depresija se češće javlja kod osoba obolelih od nekih telesnih bolesti, npr. srčanih bolesnika, dijabetičara, nakon moždanog udara i slično. Povišeni rizik postoji kod porodične anamneze alkoholizma, depresije i gubitka roditelja pre 11. godine. Depresija se najčešće javlja u četrdesetim godinama, ali sve češće u detinjstvu i u mladosti. Zbog velike patnje 15% pacijenata izvrši samoubistvo.
Uzroci
Biološka psihijatrija govori o depresivnoj građi koja je zapisana u genetskom kodu, a označava posebnu sklonost ka depresivnom reagovanju. Ako je ta predispozicija velika, depresija se može javiti i bez spoljnjeg povoda. U slučaju slabe predispozicije, samo brojni i izuzetno stresni događaji mogu izazvati depresiju. Na razvoj depresije utiču i psihološki faktori, tj. individualna životna iskustva. Različite teorije različito obrazlažu ovakva iskustva. Bihejvioralna teorija uzroke vidi u naučenoj bespomoćnosti, u nedostatku nagrađivanja pozitivnih ponašanja, u nedostatku socijalnih veština i veština rešavanja problema. Kognitivni modeli depresije ističu negativna razmišljanja. Psihodinamske teorije na depresiju gledaju kao na ljutnju okrenutu prema sebi koju je uzrokovao stvarni ili zamišljeni gubitak. Socijalne teorije naglašavaju ulogu kulturnog i društvenog okruženja. Danas smatramo da je depresija biopsihosocijalni poremećaj. Nastaje kod pojedinaca kod kojih postoji urođena sklonost, koji su imali specifična negativna iskustva tokom odrastanja, a spoljašnji faktori najčešće su okidač za razvoj bolesti. Najčešći spoljni faktori koji uzrokuju depresiju su intenzivni stresovi, a važni su i nepravilna ishrana, manjak svetlosti, nedostatak telesne aktivnosti, alkohol, neki lekovi i narkotici. Iako su pomenuti uzroci prisutni u različitoj srazmeri kod različitih osoba, svi dovode do istih promena u centralnom nervnom sistemu. Promene se događaju u nervnim ćelijama, a između nervnih ćelija promenjene su koncentracije neurotransmiterskih supstanci (serotonin, dopamin, noradrenalin). Upravo su ti neurotransmiterski sistemi mesto delovanja antidepresiva.
Lečenje
U lečenju depresije se koriste lekovi antidepresivi. Lekovi se mogu kombinovati i sa drugim metodama lečenja (psihoterapija, elektrokonvulzivna terapija, svetlosna terapija i deprivacija spavanja).
Različiti antidepresivi imaju različite mehanizme delovanja, ali im je svima zajedničko da pojačavaju delovanje neurotransmitera. Na taj način uklanjaju ili ublažavaju simptome bolesti.
Sve vrste antidepresiva podjednako uspešno suzbijaju simptome depresije kod 80% obolelih. Kada se jedan lek pokaže neefikasnim, lekar može povećati dozu istog leka, prepisati drugi lek ili prvom leku dodati drugi lek. Retko se dešava da povećane doze i kombinovanje lekova ne pomognu pacijentu. U tom slučaju AD terapija se dalje pojačava elektrošok terapijom. U svakom slučaju, terapijski cilj je potpuni oporavak i u najvećem broju slučajeva cilj se i ostvari.
Lekovi ne deluju odmah, poput lekova protiv bolova ili sredstava za smirenje. Potrebno je željena dejstva leka strpljivo čekati od pet do šest nedelja.
Nakon povlačenja simptoma prve depresivne epizode, lekove treba uzimati još šest do dvanaest meseci. Posle ponovljene depresije ili kod hronične depresije potrebno je višegodišnje ili čak doživotno uzimanje lekova.
Antidepresivi ne izazivaju zavisnost. Ako pacijent mora da uzima lek dugoročno, to je zato što to zahteva priroda bolesti, a ne zbog toga što lek izaziva zavisnost. Antidepresive treba uzimati tačno prema uputstvima lekara, bez odstupanja ili improvizacija, kojima su pacijenti ponekad skloni. Antidepresivi ne ometaju obolelog u rešavanju problema u životu, zapravo osposobljavaju ga za njihovo rešavanje.
Psihoterapija
Primena psihoterapije kao jedinog oblika lečenja tj. bez AD, moguća je samo u blagim oblicima depresije. Kod umerenih i teških depresija može se koristiti samo uz antidepresive. Pacijent od terapeuta može da nauči neke praktične „antidepresivne“ veštine: kako da kvalitetnije komunicira, kako da bolje organizuje život, kako da izbegava stresne situacije, kako da traži ono što želi i da se suprotstavi onome što ne želi…
Druge terapije
EKT tj. terapija elektrošokovima, danas se koristi u lečenju teške depresije koja ne reaguje na lečenje antidepresivima uprkos maksimiziranju doza i kombinovanju različitih preparata. Slaba struja se pušta kroz mozak i izaziva konvulzije koje su ključni terapijski faktor.
Svetlosna terapija se koristi kod zimske depresije, jer nju uzrokuje manjak svetlosti. Efikasna je samo u kombinaciji s lekovima. Terapija nespavanjem se koristi ponekad, mada nije u potpunosti jasan mehanizam terapijskog dejstva. Efikasna je samo u kombinaciji sa lekovima.
Zaključak
Depresija je ozbiljna bolest koja se mora lečiti. Blagovremeno prepoznavanje bolesti i pravilno lečenje u najvećem broju slučajeva omogućavaju potpun oporavak.
Dr Jasmina Jeremić
Psihijatar, OB Užice
Literatura:
SZO Ženeva (1992): ICD-10 klasifikacija mentalnih poremećaja i poremećaja ponašanja, Zavod za udžbenike i nastavna sredstva, Beograd.
Lečić-Toševski, D. i sar. (2012): Nacionalni vodič dobre kliničke prakse – Depresija, Ministarstvo zdravlja RS, Beograd.